Анали Правног факултета у Београду

струци. У том случају одговорност превозиоца за штете, губитке или закашњење при превозу најпре je општа грађанока одговооност власнику робе (laibility in tori)- Ако приватни превозилац не закључи уговор о поевозу, претпоставла се као да уговор постоји, но питан>е ко je друга уговорна страна je увек фактичко питање сваког појединог случаја. Аутор наводи олучајеве у хојима je јањни превозилац овлашћен да одбије превоз. Између осталог, он није дужан да превози робу кроз крај изложен побуни или метежу, затим тзв. опасне ствари подобие' да оштете лица или возило превозиоца, робу ко ja ни je добро спакована или je неподобна да се превози. Осим тога -ни je дужан да обезбеди специјално превозно средство, ван редовно уобичајених, те и такав захтев може одбити, итд. Пошто се ооврнуо на одговорност превозиоца V случајевима одступања од уговорене или уобичајене маршруте превоза, одговорност превозиоца као складиштара, и на зауста®л>ан>е робе in transitu, аутор говори .и о другим правима превозиоца на роби коју превози као гаранцију за дужнт возарину. Занимљиво je да, према правилима common law-а, превозилац, ипак, нема право задржавања робе ради наплате заосталих превозних трошкова који се не односе на задржану већ на рани je превезену робу. Као и сва друга питања и обо се може регулисати уговором између странака на тај начин што се превозиоцу признаје тзв. опште право залоге не само на роби коју у конкретном случају превози, већ и на свим другим својим потраживањима у одяосу на влаоника односно пошаљиоца робе. На крају дела о друмском саобоаћају аутор укратко приказује закон о преврзннцима из 1830 који- je и данас" на снази. Законом се углавном регулишу питагьа ограничења одговорности јазног превозиоца (common carrier), посебно у слтчајевима кад пошиљалац није означио вредност робе. Закон се не односи на приватне превозиоце нити на поморски превоз. Превоз робе железницом регулисан je углавном законом о желеаницама из 1921 и стандардним условима за превоз робе железницом. Законом о трацс-' порту из 1947 којим je извршена национализацкја британских железница нису углавном «змењени услови превоза. Говорећи о систему одговорности у превозу железницом аутор констатује да je она готово идентичне поиооде са одговооношћу у друмском транспорту. Тако je железнички превозилац ослобођен одговорности за штету, погрепшу испоруку или губитак робе коју превози, уколико докаже да су штетне последице наступила услед више силе, акта „краљевих непријател.а", иаредаба владе, иманектннх својстава робе, случајне пропасти, која подразумева -ватру или експлозију, итд. Превозилац Helie бкти одговораи тажође за насталу штету ако ije она последица акта или пропуста пошилаоца, односно влаоника робе дате на превоз. Ограничена одговорности железничког превозиоца, установлена помеиутим стандардним условима за превоз иду, међутим, и даље с тим што превозилац низшем случае не одговара за евентуални губитак тржишта из а зван ноомалним превозом нити за посредне и тзв. последичне штете. Стандардним условима дато je и железничком превозиоцу право поидржаја, односно опште право залоге на роби коју превози, а у одређеним случајевима и право пррдаје робе уколико дужник на време не исплати цену поевоза. Превозилац je том приликом дужан да постигне уобичајену цену на тржишту (уз изузетке кад je реч о л ако кваоливој роби и сл.). Британски закон о железяицама одређује да се стандардни услови неће примењивати V случају кад се превоз робе железницом обавља на основу посебног писменог уговора између странака. Међутим, и ови посебни уговори мора ју бити у складу с одоедбама закона о железничком и канадском саобраћају (из 1854), према којима je оваки уговор којим железничка компанија огра-ничава своју одговооност ништав уколико није писмено састављен и подписан и истозремено није „праведан и разуман".

103

ПРИКАЗИ