Анали Правног факултета у Београду

У другом делу књиге реч ie о поморском иревозу. Од 1925 највећи број уговора о поморском превазу, чија ie лука укрцаја једна од енглеоких лука, регулише се према Хашким правилима, које се яалазе у Бриселској конвенцији и којима je дата законом снага у Велико! Боитанији кроа закон о поморском превозу робе од 1924. Хашка правила се, у стваои, налазе текстуелно инкорпорисана и у многим уговорима о поморском превозу код којих се укрцајна лука не налаэи у Великој Британиј.и, тако да се и ти уговори регулишу према енглеском праву. Према гледишту енглеских правника поморск и превозиоци и превозиоци на унутрашњим воденим путевима могу се поделити на три категорије: јавни превозиоци (common carriers) којп се У погледу тог својства изједначују с професионалним превозиоцима у сувоземном саобраћају, и који су дужни да под једнаким условима врше јавнн превоз робе; посебна категори ia јавних превози\аца (public carriers) који су овлашћени да одбију превоз, rrj. нису дужни да примају оваку робу коlа «м се преда на превоз, • но ка/д робу прихвате у свему су одговорни као јавни превозиоци (прве категорије). Најзад, у трећу категорију спадају лица која се не баве превозом као редовном професијом већ спорадично врше превоз, као и лица која врше превоз само за једног клијента. Ова категорија je у истом положају као и приватни превозиоци робе копнении путевима. Писац износи правила о одговорности поморског превозиоца, о њеном ограпичењу, о одговорности за нехат, о дужности да гарантује пловидбеност брода, тј. способност да плови и прими терет, итд. Посебне делове писац je посветио коносману и свим његовим овојствима поема енглеском праву, а затим узансама утовара, истовара, иопоруке примаоцу, правима залоге на терету уколико не дође до исплате возарине, итд. Аутор констатује да je и по енглеском праву поморски превозилац у истој мери одговоран за закашњење као и превозилац сувоземним путевима, дакле, одговара само ако робу не преда у праницама нормалног рока за превоз услед свог нехата, уколико не постоји посебан уговор котим би се установила појачаяа одговорност и за закашњење краће од оног коте се обично толерира. И право превозиоца у поморском превозу да заустави превоз робе у случату иксолвентнссти пошил>аоца je, утлавном, регулисано истим правним правилима као и у сувоземном превозу. Ствар се, ипак. компликује у поморском превозу услед постојања коносмана. У одсуству посебне клаузуле која би стипулисала обрнуто, претпоставља се да je поморски превозилац дужан да робу превезе једним бродом, тј. он нема право претовара iOo6e у доуги пловни обтект, с обзиром на повећану опасност губитка робе приликом поморског поетовара. Тиме се ове одредбе у поморском превозу разликују од сличних у сувоземном превозу. Послвдњи део књиге посвећен je превозу робе ваздушним путем. Уколико се превоз врши на основу правила common law-а (што je у мањем бооју случајева), ваздушии превозилац одговоран те у свему као и сувоземни приватни превозилац у друмском саобоаћају, тј. за нехат а под условима и ограничењима наведеним у конкретном уговору о превозу. У ваздушном превозу не постоји апсолутна поетпоставка обавезе поевозиопа да ваздухоплов оспособи за лет, већ je превозилац једино дужан да поедузме „разулшо потребне мере" за то оспособл>ааан>е, те je одговоран само за доказан нехат. Законом о ваздушном превозу из 1932 инкоопорисана je Варшавска конвенција (која на међународном плану регулише овај превоз) у енглеско законодавство, те аутоо углавном описује њене главке принципе, наводећи Да по појединим специфичним спооним питањима из конвенције у Британији нема неке нарочите судске праксе: Прописи конвенције, иначе, примењују се на међународпи превоз ообе ваздушним путем, као и превоз путника и њиховог пртљага. Конвенција се примењује како на комерцијални тако и на бесплатни превоз који врше ваздухопловна предузећа.

104

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА