Анали Правног факултета у Београду

ПРАВКИ РЕЖИМ КОНКУРЕНЦИИ, МОНОПОЛА И ОЛИГОПОЛА

Обзиром на важност так них опћих услова односно правила поставља се питале њиховог публицитета барем с гледишта странака «oje улазе у уговорне односе. У постојећој пракси публицитет опћих услова je релативно ограничен и тамо вд je je неопходно да сауговарач буде упознат са садржајем адхезионог уговора. То je питање мање важно кад се ради о рутинским пословима и опћим пос лови ид: условима гдје познавање тих услова није толико битно, али «ад се ради о балкарским условима, о правилима оеигурања и другим сличним опћим условима, било би неопходно законом предвидјети минимум обавеза за подузеће да своје опће услове учини довол>но приступачним лицу које приступа адхезиойом уговору и од тога учинити завионим пуноважност уговора. Илустрације ради довољно je навести да се правила ДОЗ-а нигдје не објавл>ују l нити се уносе у полице, већ се у ограниченом броју могу наћи у посебним едицијама, код ДОЗ-а а у полицу се уноси клаузула да су правила приликом потписивања полице осигуранику уручена, иако то није увијек случај. Ако се задржнмо на усвојеној судској пракси да je претпоставка да су опћи услови учињени познатима, путем расписа, објављивања у новинама или на други начин (8), односно ако се бар узме у обзир опћа узанца 32 која предвиђа да опћи услови чине садржај уговора и обавезују страйку само уколико су јој били познати у тренутку закључења уговора, а сматра се да су били познати, ако су јој прије закључења уговора били предати, или су објавл.ени на прописан или уобичајен начин, онда се поставлю питање у којој мјери странка може да се опредијели за врсту осигурања и како може остварити своја права из уговора о осигурању, кад се правила не објављују. За дискусију je да ли се осигуравател, може позвати на клаузулу у полици да je правила уручио, ако то није био случај. При томе бисмо указали, на примјер, на иноземну судоку праксу која сматра да нису без дал>н>ега уговорна утаначења оне клаузуле којима се сауговарач сигурно не би подвргао да ях je знао (9). Знатан број подузећа користи адхезионе уговоре у свом пословању. Ти су уговори врло проширени у свнјету, па су ушли и у наше опће узанце за промет робом. Адхезионн уговори предвиђају све до појединости и једна уговорна страна условљава закључење уговора приступањем en Ыос. Ннкакве промјене не могу ce унијети у уговор, па се под другим условима услуга не даје, нити роба продаје, јер су ти уговори закључени по формули „узми (ако хоћеш да примиш ове моје услове) или остави (ако нећеш да оримиш све моје услове)". Карактеристика je опћих услова у томе што се часто примјењују без изричитог позивагьа на њих. Опћи услови долазе до примјене: а) обавезно, на основу прописа као што je већ наведени случај с испоруком електричне енергије; 6) путем пословних обичаја као што je случај код осигурања, банана, шпедиције я других подузећа; в) неки пута указивањем на опће пословне услове. Довољно je да опћи услови буду уручени, па да се претпостави да прималац треба да зна шихов садржај. Опћи услови се у неку руку деперсонализирају и тумаче слично норми (10). Адхезионе уговоре користе најчешће подузећа која врше јавну службу, односно која имају правки или фактичви монопол (11). Другу трупу подузећа која се служе адхезяоним уговорима сачињавају она која су адхезионе уговоре прихва-

(8) Hamburger: Treu und Glaube Im Verkehr, Berlin, 1930, p. 181. (9) Palandt: Bürgerliches Gesetzbuch, Berlin, 1958, p. 119. (10) Glerke; Handelsrecht und Sehiffahrtsrecht, Berlin, 1953, p. 25—29. (11) Becker; Obligatlonenrecht, I, Bern, 1941, p. 25.