Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУСИ JA

клаузуле (2). То свакако потиче одатле што енглеско право, за разлику од других, нс прец'изира услове пуно важности уговора о арбитражи, већ оставл>а судији да, прихватајући или одбацујућк приговор яенадлежности, одлучн о томе да ли у сваком по)едином случају такав опоразум треба да производи дејство или не, с обзиром на личности које су га закл,училе, предмет спора и слично (3). И теорија већине земаља je једнодушна y погледу обавезне примене арбитра, жне клаузуле по приговору једне од уговорних страна (4). Јједино о чему се дискутује je питање о каквој je врсти приговора овде реч, те према томе, у коме се стадијуму поступка приговор има учинити: да ли се мора учинити in limine litis, пре свих других приговора или одбране, или je то приговор rationne materiae, тако да се може учинити у сваком стаднјуму поступка (5). 5. Питање je нетто сложеније У оним случајевима у којима, и ооред постојања пуноважяе арбитражне клаузуле једна странна поднесе тужбу суду, а друга томе ништа не приговори него се упусти у спор. Да ли суд и тада коже .да се пс службеној дужности огласи ненадлежним, уколико из поднетих доказа утврди постојање пуноважяе арбитражне клаузуле. Приликом решавања овог питања мора се поћи од основне карактеристике избраног судства. А она je да je избрано судство, уколико није у питању обавезна арбитража, уговорног карактера: спор се може путем арбитраже решавати само онда када постоји изричита вол>а странака да се њихов спор язузме из надлежности редовних судова и да се реши путем арбитраже под условима које закон прописује. Из ове особине произилази и друга карактеристика арбитражное судства: уговор о арбитражи je обавезан само дотле док га се бар једна од уговорних страна придржава, односно док тражи примену тог споразума. Ако се странке које су споразум о арбитражи закл.училе тог споразума одренну, онда он више, као ни сваки други уговор, не производи никакво дејство, и за решавање стора у погледу надлежности органа који he о спору одлучивати важе општи прописи (6). У вези са проблемой који разматрамо од значаја je пнтање на који се начин мора извршити раскид уговора о избраном суду, да би имао овоја дејства, односно да би се утврдило какво треба да буде држање суда у појединим ситуацијама. Раскид уговора о арбитражи може бити изричан или преЬутая (7). Када je раскид изричан онда најчешће мора бити учињен у писменој форми, док npehy-

(2) The Arbitration Act, 1950, sec. 4 (1). (3) Међутиж, и Ентлеска, као потписница Женевске конвенције, примењује ово начело у случајевима у којима се Конвенција примењује (The Arbitration Act, 1950, sec. 4 (2) ).

(4) Jean Robert: Traité de l’arbitrage civil et commercial en droit interne, deuxième édition, Paris, 1955, Slrey, p. 119; G. Hamonic: L’arbitrage en droit commercial, Paris, 1950, Librairie générale de droit, p. 33; Jean Robert: Précis pratique de l’arbitrage commercial, Paris, 1951, Slrey, p. 28; Retail: Code annoté de l’expertise et de l’arbitrage, Paris, 1954, Sirey, p. 217; Gaston Grech: Les chambres arbitrales et l’arbitrage commercial, Paris, 1952, Librairie générale de droit, p. 121.

(5) Тако je, на пример, у Францу ској и пракса и докритна доскора сматрала да je приговор ненадлежности морао да се учини In limine litis. Међутим, 1950 Париски суд je донео одлуку (Gaz. Pal. 1951. 1. 269) по којој je сматрао да je реч о приговору rationae materiae, те да се може подићи у сваком стадијуму поступка. Исту одлуку донео je и Трговачки суд Сене. Теорија je против ових гледишта одлучно устала (в. Hamonic: A propos de la elause со mpr omisso ire, Gaz. Pal., 195-1, Doctrine, 54.)

(6) Robert: Traité de l’arbitrage civil et commercial en droit interne, p. 120; Robert: Précis pratique de l’arbitrage commercial, p. 28; Grech: op, cit., p. 125. (7) Hamonic: op. cit., p. 33.