Анали Правног факултета у Београду

76

АВАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

жне клаузуле, може и треба по службеној дужности прогласити ненадлежним или то може учините само по приговору странака. У пракси се дешава да једна од странака поднесе тужбу редовном суду, захтевајући да се по н>ој поступи и донесе одлука, иако постоји уговор о избраном суду по коме су се страйке споразумеле да своје евентуалне спорове изузму из надлежности редовних судова и решавају их путем арбитраже. У оваквој ситуацији противна страна може поступите на два начина: или може уложити приговор ненадлежности редовког суда с обзиром на постојање арбитражне клаузуле, тј. може се позивати на недопустивост редовног празног пута; или противна страна не мора уложити никакая приговор у погледу надлежности и може се упустити у поступай пред редовним судом. 4. У случају да постоји пуноважна арбитражна клаузула и да се тужена страна на њу позове, редовая суд je дужан да се огласи ненадлежним. Jep, арбитражна клаузула представл,а уговор између странака кбјим су се оне споразумеле да свој спор изузму из надлежности редовних судова у оним случајевима у којима то закон дозвол,ава и да га расправе пред избраним судом. Taj споразум се, као и сваки друга уговор, мора поштовати, и не може се раскинути једнострано, веЪ само сагласношћу обеју странака. Уколико једна од странака, не поштујући арбитражну клаузулу, поднесе тужбу редовном суду, овај je само дужан да по приговору друге стране утврди постојање таквог пуноважног уговора, да на основу тога себе огласи ненадлежним и да својим одбијањем да спор решава, странку која je прекршила уговор о арбитражи у ствари присили на његово извршење. То се постиже посредно тиме што ће она морати да покрене поступак пред избраним судом, уколико хоће да дође до остварења својих права из самог уговора који je обухваћен арбитражном клаузулом. У овом погледу су и позитивно право и теорија једнодушни у већини земаља. Тако, Женевски протокол о арбитражној клаузули од 24 септембра 1923, који се примењује на односе између државл.ана различитих эемал>а, a који je и наша држава ратификовала, садржи овакво решење; „4. Судови страна уговорница код којпх je покренут поступак ради расправл>ања спора из уговора закљученог између лица на која се примењује чл. 1 и који садржи споразум о арбитражи за садашње или будуће спорове, који je у важности према поменутом члаяу, упутиЪе странке на захтев било које од њих, да о‘ спору одлуку донесу арбитри." Затим, и скоро све друге државе у којима постоји установа избраног судства предвиђају овакво решење и искључују надлежност редовних судова у случају приговора (1). Врло су ретки кзузеци од овог правила, и то само у оним државама чији сами правни системи имају својих специфичности. Тако, на пример, у Бнглеској судови имају дискреционо право да обуставе или не обуставе поступак ако се уложи приговор у случају постојања арбитражне

(1) Arbitrage international commercial. Rapporteur général Peter Sanders. Paris, Dalloz et Sirey; L’arbitrage commercial et la Loi dans les différents pays, Verlag für Recht und Gesellschaft A. 0., Basel, 1951.