Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУ СИЈА

75

оне својом делатношћу служе. Тада je ради несметаног тока послов а и унапређења међународног привредног промета опортуно да ce стравкама омогући да своје међусобне спорове решавају путем избраног суда. Јер, решавање спора пред редовним (прнвредним) судом једне земле неминовно намеће обавезу, бар једне од странака, да призна одлуку суда стране државе донету најчешће на основу правних прописа који јој могу бита потпуно страни. А и искуство je показало да ce инострани партнери наших привредних органнзација тешко одлучују на прихватање надлежности наших редовних и привредних судова за решавање својих евентуалних спорова. Чак и уговарање Сполнотрговинске арбитраже у Београду раније je наилазиЛ(Уяа доста велики отпор иностраних фирми. Тек последињх година стање се нетто изменило, мала join увек иностране фирме најчепгће захтевају уговарање арбитража ad hoc или страних ннституционалннх арбитража. У такзој ситуацији избрано судство се показује као најболи начин за решавање спорова који настану између уговорача од којих je бар један стране физичко или правяо лице. У оваквим случајевима избрано судство има преимућства над редовним не само зато што свака уговорна страна има право да изабере свога арбитра и на тај начин решаваше спора повери лицу коме она поклања пуно поверегье, него и зато што су избрани судови у свои раду магье везани за посебно законодавство, већ се знатно више приближују општеприхваћеним стандардима у међународној трговини. Скоро да овде није ни потребно истаћи да je у овим случајевима оставлено страякама да слободно одлуче да ли ће уговорити избрани суд или не, тј. да ли ће остварити ову могућност коју им закон даје или неће. И баш због диспозитивног характера прописа којим се допушта уговарање избраног судства у яракси могу да се појаве извеони проблеми, међу којима, несумњиво, видно место ааузима проблем односа надлежности између избраног и редовног суда у случају постојања пуноважне арбитражне клаузуле. 2. Као што je познато, арбитражна клаузула je писмени споразум између странака којим се оне обавезују да ће овоје већ настале или будуће спорове решавати путем избраног суда. Основно дејство арбитражне клаузуле састоји се, између орталог, у томе да она изузима решавање једног спора из надлежности редовних судова и даје га на решавање избраиом суду, разуме се, под условима предвидении у важећим правким прописима. Тахо, према закону о парничном поступку, да би један спор могао да се реши путем избраног суда, треба, као што je напред помеяуто, да je спор такве природе да се странке могу поравнати и да за и>ега није надлежан исклучиво југословенски суд, као и да je бар једна од странака инострано физичко или правно лице. Према правилнику о Сполнотрговинској арбитражи при Савезној сполнотрговинокој комори од 26 јуна 1958, спор који се износи на решавање пред Сполнотрговинску арбитражу као сталан избрани суд треба да буде привредни или поморски спор који je настао из ополнотрговияских одяоса домаћих привредних предузећа, установа или организација са иностраним физичким или правним лицима (чл. 1). 3. Нарочито интересантно питање у вези са дејством арбитражне клаузуле јесте питање да ли се редовни суд, у случају постојања пуноважне арбитра-