Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУ США

ности? Овоме утолико rape има места што код нас нема прописа који би ово изричито регулисали. Полазна тачка при одлучивању за једно или друго решење требало би да буду знача) који има закл.учивање уговора о избраном суду и знача] који има његов раскид, посматрани како са гледишта јавног поретка, тако и интереса самих странака. Закл>учнван>ем уговора о избраном суду ствара се изузетак од општег правила да свих спорова долази у искл>учиву надлежност државних судова. Овим уговором се, на основу дозволе садржане у ваковском пропису, спор предаје на решавање избраном суду и тнме излаэи из државне компетенције. Ово се може учинити само у одређен.им случајевима. Због знача ja свог уговора који, као што се види, задире делом и у јавни поредак, сасвим je оправдано што се захтева строга, писмена форма, да би се његово постојање увек могло несумњиво утврдити. Међутим, раскид споразума о избраном суду већ има друкчији значај. Њим се решавање спора, Koje je само изузетно изашло испод надлежности државних судова, враЪа поново њима, тј. један изузетак то престаје бити и спор се решава по општим правилима. Због тога би требало сматрати доволшим овако одрицање од споразума о избраном суду којнм се јасно манифестује вол,а странака да се свога уговора одрекну и да поново желе да свој отор расправе пред редовним судом. А неулагање приговора ненадлежности то сасвим јасно изражава. Тако и сматра француска пракса: „Тужени који се не позове in limine litis на ненадлежност суда пред којим je тужен, одриче се компромисорне клаузуле, што je љегов противник већ учинио »забравши државнисуд [...]“(9). Таква je и пракса наше Спољнотрговинске арбитраже која je у шору (Т-13/57) између једног иашег спољнотрговинског предузећа и једне немачке фирме, који су једновремено водили спор о истом предмету и пред редовним немачким судом, стала на становиште да je „у овом случају споразумом странака укинута клаузула о надлежности ове Арбитраже уговорене у эа«л>учннци од 7. XII 1956.” Према томе, основано се може заступати гледиште да суд не би требало по службеној дужности да се огласи ненадлежним у случају постојања пуноважне арбитражне клаузуле, већ да би требало да по поднетој тужби поступа и донесе оялуку, уколико није уложен приговор ненадлежности. Супротно решење би значило да суд присиљава странке да се држе једног свог уговора који су ове сагласношћу вол>а раскинуле и чију примену више не желе. Једини изузетак би могао бити само у случају када тужена страна не би ни уложила приговор ненадлежности, нити би се упустила у спор. Тада се из гьеног држања не би могло закл,учити да се одрекла арбитражне клаузуле, те би суд тада требало по службеној дужност и да се огласи ненадлежним и одбаци тужбу. 6. Код нас није законом одређено на који се начин мора извршити раскид уговора о избраном суду, тј. да ли он мора бити иэвршен, као и закл,учивање уговора, у писменој форми или не. Али je несумшиво да се из постојећих одредаба не може извести закључак, као у наведено]' одлуци HP Хрватске, да се суд у таквом случају има огласити ненадлежним по службеној дужности. Одредба

(9) Nouveau Dalloz, SI.