Анали Правног факултета у Београду
80
АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
чл. 111 закона о привредним судозима, која je и данас садржана у чл. 16 уводног закона за закон о парничном поступку од 8 децембра 1956 гласи: „За решавање привредних спорова који настану из сполнотрговинских односа домаћих привредних предузећа, установа или организација са иностраним физичким «ли правним лицима остаје и дале надлежна Сполнотрговинска арбитража v Белграду, акр су парничн е странке писмено уговориле њену надлежност." Наведену одредбу треба тумачити у склопу целог текста закона. А основна идеја закона у овом погледу je да je у овој материји надлежност привредних судова правило а избрано судство изузетак. Тај изузетак je дозволен само у привредним споровима са елементом иностраности. Па чак и овде je правило да и ови спорови долазе под надлежност привредних судова (чл. 467 закона о парничном поступку), али се једино у њиховом случају чини изузетак и дозволава да странке свој спор реше путем избраног суда односно Сполнотрговинске арбитраже као сталпог избраног суда. Према томе, поента ових законских прописа није у томе да они ваређују да спорове за Koje je уговорен избрани суд никако не омеју да решавају привредни судови, већ у томе да дозвољавају странкама да, само у овим случајевима, уговоре избрани суд односно Спољнотрговинску арбитражу. Притом, основно начело избраног судства остаје недирнуто, а садржи га и законски текст, према коме ће се спор изузети из надлежности редовних судова само ако су странке писмено уговориле избрани суд. Али, избрани суд je уговорен само дотле док странке тај свој споразум сагласнс не раскину. Закон не садржи одредбу према којој би једанпут уговорен избрани суд везивао странке чак и против њихове воле, нити решава питање на којн начин раскид уговора треба да се изврши. Пошто ниједан законски пропис за раскид овог споразума не тражи одређену форму, то се основано може сматрати да се он може извршити на сваки начин којим се вола странака за то јасно манифестује. И тада, пошто je отпао основ који je дозволавао изузетак, спор опет долази у надлежност редовног суда. А код међународних привредних спорова такво решење je још погодније, јер међународни трговински промет захтева што мање крутости у решавању спорова и брзину која се не сме спутавати никаквим непотребним процедуралним формалпостима. Др.
Светислав Т. Аранђеловић