Анали Правног факултета у Београду

138

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

грећег лица. Овај, у ствари комисиони одеос одговара америчком undisclosed agency, односно положају undisclosed principal- а и agent- а. Третирајући однос између налогодавца и комисионара, односно агента и однос између агента и трећег лица као један јединствени однос, англо-америчко право допушта стварање непосредиог правног односа између налогодавца и трећег лица, без обзира да ли agent дела по налогу и у име свог налогодавца (који je тада disclosed principal) или дела по налогу свог налогодавца (у сшари комитента), али у свозе сопствено име, дакле као комиоионар (у ком случају je налогодавац undisclosed principal или partially disclosed principal ако je непознат само идентитет налогодавца). Без обзира на постојање разлике у концепцијама европских правних система којима се објашњавају ови односи, континентално право чини стриктну разлику я раздваја однос налогодавца, односно комитента и н>еговог комисионара, као унутранпьи однос, од односа комисионара и трећег лица као спољњег независног односа. Са гледишта упоредног изучаватьа англо-америчког и континенталног права у овој материји, ово разликовагье, односно раздвајање које чини континентално право je од посебне важности. То je я главна облает у којој се појавл>ују разлике између англо-америчкот undisclosed agency и континенталног комисионог правног односа. Међутим, поређење практичних решења показаће да су ове разлике веће у теориским концепцијама но у самим усвојеним решењима. Ми се слшкемо оа мишљењем које указује на то да оба система, англосаксонски и континентални, полазећи од разпичитих теориских концепција, долазе путем изузетака до истих или сличних решеша (3). У погледу правке природе undisclosed agency дају се различала тумачења. Према владајућем схватању undisclosed agency потиче из правила англо-америчког права да се за постојагве уговора, сем уговора under sedi („под печатом”, оверених) и формалних уговора захтева join и consideration (4), који одгсхвара намери а не иајављеној вољи странака, што наводно и допушта јединствено гледање на институцију заступништва. Последица тога je укључивање под институцију agency и однос пуномоћства и однос заступништва (jep je яамера agent-а била да ради за рачун властодавца чак и кад иступа у своје сопствено име, као комисионар европског, односно континенталног права). Има и схватања које

(3) Види Müller — Freienfels; наведени чланак у „Modern Law Review”.

(4) Усмеко обећање није довољан основ да би ce захтевало аззршење уговора у америчком праву. За то je нужно постојање „consideration". Ово може да се састој и у било чему (давању или трпљењу) на терет обећаваоца или у корист лица коме je обећано. „Consideration" доктрина би се могла дефинисати и као погодба или споразум о отуђењу (моментаном или будућем) каквог права у корист или на захтев другог лица. То je најчешће цена која се даје као противпрестација за предмет уговора. Но, постојање еквивалентности између обећаног и противпрестације je обично без значаја, сем код уговора који се састоји у размени новац за новац (на пример, у случају зајма, узајмљена свота и свота која треба да се врати). „Consideration“ со не подудара са теоријом каузе или теоријом правног основа континенталног права. Економски ефекат обећаша није битан, а просто обећање које може да буде основ престадије у континент а л ном праву није довољан „consideration" у англо-амерггчком праву. Ипак, „consideration“ доктрина има у ствари функцију која одговара функции теорије правног основа у континенталном облигашюном праву.