Анали Правног факултета у Београду

КОМИТЕНТ И ТРЕПЕ ЛИДЕ

139

undisclosed agency објашњава применом институције trust-а (5). Наводи се да je обо "СХватаље јслнодушио одбачено као и покушај тумачења путем примене правила о цесији (6). Undisclosed agency ce упоређује и ca тужбама actiones adiecticiae qualitatis римског права. Наводи се да и ту као и у наведеним тужбама постоје два дужника и два повериоца, те стога и нема прзвог представтшштва. Иэражава се чак мшшьегье да су слични мотиви руководили англоамеричко и римско право на усвајање решења које дају наведене тужбе и правило undisclosed principal-y (7).. У овом поређењу има истине ако се мисли да су оба решења потекла из потребе обезбеђења оигурности и брзине промета. Не треба, међутим, ваборавити да су се римске actiones adiecticiae qualitatis јавиле у праву коде није знало за заступништво као 1 средство да се ублажи строго правило римског права пето alieno nomine agere potest. При томе, принцип релативности уговора je остао сачуван. У англо-америчком праву пак није било препреке дирекгном заступништву. Југословенска нравна теорија види у институцији уговора о комисионуГ~®o“ја одгбвара undisclosed agency англо-америчког права, посебну врсту мандата. То се подудара са схватањем неких немачких писаца (8) У немачкој теорији постоји и схватање да je у питању вршење услуга уз накнаду (9), као и схватање да je то contractus sui generis (10). Ово последње само по себи ништа не објашњава већ само показује да писаац не мюже дату појаву да оврста ни под једну до сада позвату правку категорий у. Немачка правна теорија врши детаљну поделу заступника премя врсти уговора о эаступаау (посредник, агент, комисионар Handlungsmäkler, Handlungsagent и Kommisionär, који сви заједно чине категорију трговачких заступника за разлику од заступања у грађанском праву. Ово даје места стриктном разликовању комиоионара од других заступника. Правила за сваку од ових врста заступништва детально су дата у трговачком законику, док су правила о пуномоћству усилите или о мандату дата у грађанском законику. Француско право не разрађује детаљно одредбе о уговору о комисиону као што то чини немачко право. У француској правној теорији

(5) Институциј a ~trust”-a у англо-америчком праву je правно средство којим једно лице, „trustee”, поверава своју имовину другом лицу „entruster“, одричући или ограничавајући своје право располагања њоме у корист трећег лица, бенефицијара. „Trust” je значи један од начина располагала својином, но он истовремено укључује и стварање личних права и обавеза између корисника и власника који заснива „trust“ (trustee-а). Бенефицијар има „правичан“ (equitable) интерес на предмету „trust“-a, док власник има законско право. Бенефицијар je титулар имовинског интереса фидуцијарног карактера (али не уговорног). Мада се о „trust“-y говори као о својинском праву, он није идентичан са својином. „Trust“ донекле одговара римском „fideolcommissum”-y Ова устаяова у англо-саксонском праву може да се користи за _ пости зање разних имовинскоправних циљева у породичним, наследним (укључујући легат) и пословним односима уопште. Оггис „trust“ треба разликовати од такозваног „business“ или „constructive trust“-a, који служи као средство за обезбеђење у трговачким трансакцијама.

(6) Види Mechem: Outlines of the Law of Agency, Chicago, 1952, p. 96; Müller Freienfals, наведени чланак из „Modern Law Review”, с. 33.

(7) Види Popesco — Ramnlceano: op. clt., p. 606; Conard: op. cit., p. 2 7 (3) Stražnjickl: Predavanja iz trgovačkog prava, Zagreb, 1926, s, 239; Staub— Pisco; Kommentar zum Handelsgesetzbuch, Bd, 2, S. 800 (Ausg. 1933).

(9) Schlegelberger (Hefermehl): Kommentar zum Handelsgesetzbuch, Berlin Frankfurt, 1957, Bd. 4, S. 1876. (10) Neukamp, цитиран код Стражњицког: н. д., с. 240.