Анали Правног факултета у Београду

278

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

варати за своју делатност само у онод мери у кодод његова свест и воља имаду утицада на ту делатност. Стога je велики знача j овог проблема не само теориски него и практичен. По мишљању аутара, обрада овог проблема у СССР, постаје императивна потреба из два разлога. С једне стране из разлога неопходности учвршћеша социдалистичке законитости и эаштите права и интереса оовјетских и са друге, из разлога неопходне потребе заштите неприлагодливих лица. Прво питатье коде аутор поставла јесте покретатье поступка против психички ненормалыих извршилаца кривичних дела. Наиме, да ли су иследни органи дужни да покрену поступак по делима кода су извршила душевно болесна или поремећена лица? У совдетскод теориди постоде два шппљења. По једном, психичка болеет де фактор коди искључуде покретан>е кривичног поступка. По другом схватан>у, поступак се има покренути без обзяра што je извршилац психички болесшик, дер иследни органи нису надлежни да разматраду питатье степена кривичне одговорности. Аутор сматра да се у потпуности не може прихватили ни дедно ни друто гледиште, па стога заузима компромисно решење. У неким случадевима треба дати право иследшш органима да одбиду покреташе поступка, док би у другим случадевима били обавезни на тьегово покретан>е. Тако, ако се извршилац дела налази на лечезьу или под психијатриском присмотром, иследни органи би могли да одустану од покреташа поступка из разлога целискодности, пошто сам факат лечеша потврђуде психичку ненормалног. Овад став нарочито треба прихватили кад де реч о лакшим кривичним делима. Напротив, кад де у питатьу извршилац коди се не налази на лечењу нити де ставшей под надзор, органи ислеђеша би били дужни да покрену поступак у цшьу утврђивања психичког стала таквог лица уколико већ постоји сумтьа. То се обдахшьава тиме што свако душевно оболеше не исклучује аутоматоки и потпуно урачушьивост. Психичко стан>е таквог лица, за коде постоди претпоставка да де ненормално, треба тек у поступку да буде званично утврђено. У овом другом случаду поставило би се питање: да пи при покретању поступка од стране иследних органа треба да ступи у акциду и тужилац подизањем оптужнице против лица за кога се сумња да де психички здраво. Аутор сматра недопустивим спадаше ових аката, тд. акта покретагьа поступка и акта подиэаша оптужнице 'из просте логике што покретањем поступка треба да буде, путем судскомедищшоког вештачења, установлена урачушьивост, а тиме условлено и подизаше оптужнице. Према томе, судскомедицинско вештаченье треба у оваквом случаду да буде извршено у стадидуму .претходног ислеђења, коде се по свом цилу разликуде од вештачеша у судском поступку као и од вештачеша коде се предузима за време извршења казне. Вештачење у поступку пред судом има за цшь да се установи да ли je оптужени урачушьив, те да се с обзиром на то утврди степей кривичне одговорности и донесе одлука о казни или пак да се лице упути на лечеше или предузму мере безбедности које одговараду самод опасности. Вештачењем у претходном поступку са тежи за тим да се установи да ли постоди кривица уопште, тј. могућност да се извршилац окриви и упути на судски цретрес, или пак да се установи та немогућност и да се Iпредузму цривремене мере леченьа од стране самих органа ислеђеша. Вештачење пак у доба извршбша казне предузима се са цилем да се код осуђеног установи психичко станье, уколико постоди сумња у нормалност, те да се одлолш .или пак укине дале извршење казне, а лице упути на лечегье или пусти на слободу уз примену надзора од стране здравствених органа. Разматрадући обим вештачења, аутор наводи да и о овом питаньу постоје у совдетској теориди као и пракси два тледишта. По првом гледишту, обим вештачења обухвата не само медицински критеридум него, у извескод мери и правки критеридум. То значи да ое вештаку може допустити да, поред утврђиваша психичког сташа и ньеговог утицаја на извр-