Анали Правног факултета у Београду

279

ПРИКАЗИ

шење дела, може уттврђивати и друге околности које имају више или ман>е правки карактер, па чак и да се служи нравном терминологии ом у изношењу својих закључака и мишљеша. Друго гледиште je против проширења обима вештачегьа са медициноког на правки нритеријум, пошто je то изван опецијалносги вештака и исюьучиво припада суду. Заступајући друго гледиште, аутор дозвољава вештаку да улази у правки критеријум проблема само онда к.ада су и уколико су правки и медицински критерији нераздвојно повезани. Оправдање се налази у чињеници што вештачетье представља средство доказа које je у толико верније уколико потпуније одражава чињенично стање. Стога се вештачетьем не могу прејудицирати чисто правка питая>а, јер о ндша решавају иследни органи и суд тек пошто вештечење употребе као доказно средство, тј. као матери ј ал за цравно закључивање. Следеће питатье које ce поставља јесте надлежност за обустављање поступка против ненормалних изврпшлада. Совјетски процесуалисти сматрају да je према новом законодавству само суд надлежан да обустави поступак против оваквих извршилаца и то из разлога што je он позван да својом одлуком одреди принудно лечетье или обезбеђење таквог лица. Прихватајући ово схвататье, аутор га исправл»а утолико што сматра да и иследни органи имају право да ооуставе поступак у оним случајевима када се извршилац већ налази на цринудном лечењу по одлуци суда, као и онда када je неопходно да се оболели упути на лечење чије трајање не прелази рок ислеђеша. Исто тако органи ислеђења могу обуставити поступак и онда када je болеет добила такав карактер да лице није у стању да схвати значај ислеђеаа Iнити да кружи потребив податке о околноетима дела. Међутим, без обзира што ће органи ислеђења обуставити послупак, они треба да иошггају таква лица с обзиром што су она често свесна своје радње, али нису свесна мотива због чега су je предузели или пак нису била у статьу да се уздрже од делатности. У случају када je иследни орган донео решетье о обустави поступка, он je дужан да пошаље сав материјал ислеђења суду ради одлучивања о примени мера медицинског карактера, јер његова одлука има привремени карактер. Критикујући облик предаје предмета суду, аутор сматра да je неправилно да се у случају неурачишьивог извршиоца употребљавају термини као што су кривично дело, окривљени, итд., jep се таква дела не могу сматрати кривичним нити њихови извршиоци окривл>енима. Иако суд решава о примени принудних мера медицинског карактера, он то не може учинити на својој припремној седници него само на прегресу из разлога што щжпремна седница не може да решава о кривичној одговорности учиниода дела већ само о правилности и потцуности претходног посгупха. Стога сматра да je неправялна и противна закону пракса неких совјетских судова који одлучују о овом питању на припремној седници. Како се одлука о предузимању лечевьа или других мера медицинског карактера доноси у поступку пред судом то се захтева присуство тужиоца и браниоца. Али функција тужиоца овде није у томе да заступа оптужницу, већ се своди на контролу эаконитости самог поступка. Извршилац дела може бити позван на претрес само ако статье тьеговог здравља дозвољава тьегово привођеше. Али, у том случају je обавезно присуство и вештака, без обзира што je он већ вршио вештачење у претходном поступку. Исто тако пожељно je да претресу дрисуствују родителе или старалац ненормаляог извршиоца у циљу шружања потребних података за доношеае правилне одлуке. Следећа карактеристика судоког претреса по делима неурачунљивих лица била би по аутору тајност претреса. Јавност оваквог претреса не може да има васпитни карактер, ве&, напротив, може да буде онасан за безбедност публике па и самог извршиоца. И најзад, последаьа карактеристика претреса јесте та што се он може окончати одлуком ко ja нема карактер пресуде, без обзира да ли се извршилац упућује на принудно