Анали Правног факултета у Београду

КОМИТЕНТ И ТРЕЋЕ ЛИДЕ

143

Супротно англо-америчком праву, континентално право прихвата као начело да уговор о комисиону не ствара никакав непосредни однос између комитента и трећег лица. Уговор који комисионар закључи са трећим лицем, у извршавању комитентових налога не даје комитенту никакие непосредна права према трећем лицу, нити га непооредно обавезује Континентално право јаоно раздвија две трупе односа »оји настају новодом комисионог налога. Црви je однос комитента и комисионара (оно што називамо уговор о комисиону), а друти je однос између комиосинара и грећег лица. Овај други уэима 'Облик посла који одговара налогу <кајчешће уговор о куповини и прод-аји, а може бити и сваки -други допуштени правки посао). Тако, ако бя горе наведени пример из америчког права био решаван -према континенталном праву, треће лице не би било овлапхћено да тужи комитента за неизвршенье уговора. Тужба би могла да буде поднета само против комисионара. Међутим, ако на страни трећег лица постоји одговорност, односно разлог због кога комитент одбија да изврши уговор, комисионар може да у парыичном поступку позове комитента да се умеша у опор да би заштитио комисяонарева права. Штавише, комисионар треба да позове комитента у заштиту ако жели да сачува цраво на накнаду евентуалне штете коју би морао да плати трећем лицу због комитентовог одбијаља да изврши уговор. У француској судокој пракси, на пример, комитент, који je дао налог комисионару да за његов рачун купи хартије од вредности, био je одбијен од тужбе против продавчевог комисионара који je одбио да преда уговорене хартије од вредности које je комитентов комисионар (купчев комисионар) исплатио. (D.P. 1893. 1. 500) (21), Непостојање директног односа између комитента и трећег лица потврђено je такође и у немачкој судској пракси. Правило на коме je засновано решење које уоваја континентално право утврђено je у законима више земаља. У југословенеком праву принцип непостојања непосредног односа између комитента и трећег лица био je изричито утврђен у § 368, ст. 2, бив. Хрватоког трг. законика, § 381, ст, 2, бив. Босанског трг. законика. Правило je преузето по угледу на чл. 360, ст. 2, Аустриског трг. законика, који je важно у Словенији и Далмацији (отуда често цитиран као „Словен-ачко-далматински трговачки закон”). Српски трг. законик није садржавао овако изричиту одредбу, као ни Црногорски трг. закон. Међутим, нравна теорија je и српски законик ингерггретирала у смислу непостојања непосредног односа између комитента и трећег лица (22). Југословенска правка наука je и дана-с једнодушна у прихватању изнетог решеььа (23). Правило о неоосгојању непосредног односа између комитента и треher лица, како je прихваћено у југословенском праву има свој корен у старом Немачком трг. законику од 1861, чл. 360, ст. 2, Нови Немачки трг, законик од 1897 није преузео ово изричито правило. Међутим наведени принцип се изводи из чл. 392, ст. 2, новог Трг. законика. Немачка нравна

(21) Види такође збирку Sirey, S. 1890, 1, 300. (22) Види Entscheidungen des Reichsgerichts in Zivilsachen R. G. 121, 78; R. G. 121, 177; R. G. 32, 41; R. G. 35. 53.

(23) Радојчић : Основе трговачког права, Београд, 1926, с. 155.