Анали Правног факултета у Београду

326

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

повластице демократског друштва. Суштински проблем je како бити ефикасан и Слободан, и ja верујем да je ово такође проблем са којим се сусрећу универзитети:. Највећи део нас зна шта значи бити ефикасая и Слободан, иа пример у индустријској и јако иасељеној земљи. Бити ефикасан значи произвести доста цродајних добара на конкурентоком тржишту; то значи да овако или онако морамо уложити адекватне напоре за наша телевизиска ‘пострајвша и здравствене службе помоћу најбољих инструмената и доброг руковођења. Шта се подразумева под слободом то je нејасгаије и без сумше да комунистичке земље имају одређене слободе које ми немамо. Можда je суштина слободе коју ми имамо у томе да поседујемо правно и друштвено усвојено право да можемо покушати да изменило поредак правила који регулише наше животе и који исто тако често нужно огракичава наше слободе, нао и да опозовемо људе који доносе правила, било да оу они чланови парламента или локалних већа” (с. 3). Следећи чланак Брајса Вилијемса (Brice Williams) „Г. Bay и ефикасност универзитета” je критички поглед на схваташа дата у претходном напису. Пиоац сматра да се Из искуства бившег проректора може извући више него што и он сам мисли. Неопходао je, при том, одвојити његово гледиште о неефинасности од резултата анализе узрока я последица које je он учинио. Карактеристичан je пример у вези са ефикасношћу универзитета коју аутор даје већ на почетву чланка. На једној скорашњој конференцији о продуктивности један професор je био запитан „шта универзитети чине да би поведали своју продуктивност?” Чланови конференције, највећим делом инжењери, помислили су да je питаше -изразито шаљиве природе. Међутим, вероватно тако не мйсле даваоци финансиских средстава за универзитет, јер над je један од њих запитао руководиоца једне катедре како стоји ствар са .билансом активе и паоиве и над му je исти одговорио да то није могуће проценити, давалац je рекао: „Сматрате ли ви да ми морамо да дајемо сав тај новац а да никад не сазнамо шта се с њим дешава?” Међутим, има ту и других питања у потледу скојих би се могло дискутовати. Најпре удвостручавање броја студената (редовних) на британским универзитетима у времену од 1920 отприлике утростручило. Канве су последице ових промена на квалитет студија? У погледу тог иопитиваша до сад нису чишени довољни напори. На ј више наставника сматра да свако повећање яаставног особл*а у односу на студенте представља задовол>авајућу појаву. Када се говори о заостајању универзитета за државним и щривредним научним установама, онда, аутор сматра, -насупрот Рауу, то не значи да je универзитет постао неефинасан. Напротив. То эначи да су поменуте установе иэвукле на површину потенцијале научних кападитета за рад и индустрију. А то указује да су универзитети од прошлости одмакли баш у ефикасности формираша научника и инжешера. Исто тако, писал се не слаже са тврђешем Paya да квалитетно научно истраживање има маши замах на универзитету него у државним и цривредним институции ама., Дисциплином и доволжним финансистам средствима универзитети често успевају да савладају издвојека изучаваша у посебним институтима или* оделешима Универзитета, која раде не водећи рачуна о могућностима узајамног коришћеша постигнутих резултата. Такође се Вилијемс не слаже са идејом сепарације наставе и научное истраживаша. То би највише дошло у обзир на после дипломским студијама. Свођеше научног рада на слободнё часове je по шему, лоша појава која долази због рђаве организације и уопште неповолше средине на универзитету. Премда je добро инсистирати на продуктивности универзитета, треба водити рачуна да je карактер универзитета сасвим различит од природе организације за постизаше пословне добити. Исто тако,