Анали Правног факултета у Београду

БВЛЕШКЕ

325

Telescope”, сада од међународне репутације, не би пре једне деценије била примљена као учесник Универзитета у Манчестру да није било [...] утицаја професора Bleketa [...] стварна власт у рукама тела од четрдесет, педесет или више професора од којих једва да je неко био изабран због своје умепшости у адшгнистрацији, може изгледати да обезбеђује академску слободу и управљење од стране самих научника, али да ли je такав аранжман најбољи пут обезбеђења специјалних служби надије без злозшотребе средстава коју плаћају порески обвезници? Да ли je такав аранжман ефикасан? (с. 6). Даже, писац чланка се жали да говорити, о ефикасност у оквиру универзитета доводи до тога да се ооборник ефикасности оптужује за прагматиэам, као да je то деликт када се ради о јавним средствима. Најчвршћи 'Отпор заточнидима ефикlасвости пружају припадниди такозваних универзитета „црвене цигље”, вероватно најстаријих енглеских универзитета који датирају још из Средњег века, као на пример Кембриџ. Пјротивници тесла ефикасности тврде да било како изгледао проблем у теорији, у пракси ова ј систем академске слободе функционише добро. Аутор се не слаже с тим и насгоји да на два примера образложи овој отав. Први пример ј.е опадање изучавагьа које се врши по одељењима истог Универзитета што je неминовно под оадашшим условима. Док су државне и индустриске установе прожете јединственошћу, дотле универзитетска истраживачка оделеша пате од безбројних одбора и различитих тежњи. Отуда на високој школи научни рад постаје домен слободних часова или чак ферија. Томе се придружује неспојивост „тим-система” са структурой отсека. Најдубллг узрок овакве ситуације јесте фикција да су наставна и научна делатност иеодвојиве. (За дискуоију je колико je то тачно у пюгледу високих и средњих школа, пошто je солидан яаставни рад специјално на универзитету немогућ без сталног рада на науци, као и обрнуто. Уствари много веће маяе срвдњошколске наставе једним делом произилазе, вероватно и због већих недостатака у погледу праћења науке код оредњошколских наставника А. С.). Други пример се оастоји у недостадима нвалитета и врсте наставе. Аутор се слаже са идејом да je на универзитету настава важнији задатак од научног рада. Међутим, социјална револуција je довела на универзитет хиљаде младих људи којима више треба приближити ниво предавагьа и слично. Наставно оообље, које je црвенствено именовано због својих постојећих или перспективних резултата у науди, то до сада није могло да оствари. Оно једноставво за то није спремно. У вези с тим писац се залаже за опште образована и за његово ширење баш као један велики одговор на потребе које ставља на дневни ред социјална револуција нашег времена. Пред крај чланка аутор подвлачи да je он писао о лошим прјавама на универзитету, али да и добре постоје, само да пажњу треба усмерити на негативне процесе, због апатије која постоји у стваралачко-критичком смеру. На том путу најбоља мера била би у одвајању ауторитативног руководства од црофесконалног академског окупа. То би се постигло образовањем малог тела академских људи, искусних и споообних у управљању. Тамо где влада у сваком погледу једнакост свих руководилаца отсека и где експериментисање и новине зависе од гломазне групе људи против речних интереса и енергија, нао и способности, слобода показује оередњи општи резултат успеха на рачун оореоког обвезника, студента и нације’' завршава аутор. (Веома занимљив je и ауторов начелан став према ефикасности и демократами, и с тим у вези шихов међуообни однос у соци ј алистичким земљама. Рау каже; „Оно што, перед проблема пуког одржања људоке врете [...] највише интересује земље са наше стране гвоздене завесе јесте како да уредимо наше послове да бисмо могли обезбедити и учврстити наш стандард живота а да наставимо да уживама