Анали Правног факултета у Београду

152

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

треће лице иоплатило дуг, односно испунило обавезу (56). Ово je и решење и других права којима je немачко служило за узор. Тако, Швајц. зак. о облигацијама, чл. 401, ст. 2 и 3, протеже законску цесију, односно суброгацију комитента у права комисионара према трећем лиду и на случај стечаја комисионара. Значи, комитент се јавља као привилеговани поверилац. Став 3 даје комитенту излучно право у погледу добара која je комисионар прибавио за рачун комитента. Овим се не дира у комисионарево право придржаја на тим добрима за његова потраживања према комитенту која потичу из извршења налога (57). Исто решење усваја и совјетско право у чл. 275 раније поменутог закона. Француско право, у чл. 111 Уредбе ( décret-loi ) од 20 маја 1955, који се односи на стечај и судско поравнагье (а одговара чл. 575 старог текста Трг. зак.) утврђује право комитента да, у случају стечаја комисионара пре наплате цене за продату комитентову робу, захтева цену директно од треher лица путем тужбе за наплату цене (action en revendication de prix). Исто правило ce примењује и код комиоиона у пословима куповине за комитента, када комисионар падне под стечај пре но што je треће лице предало ствар за коју je примило цену од комисионара. Комитент има право да исту захтева непосредно од трећег лица. Такође, може се виндицирати роба затенена код комисионара приликом отварагьа стечаја која je предата ради продаје. Ово чак и ако се роба налази смештена код трећег лица ради продаје, под условом да до отварања стечаја није била продата (иначе може се поставити само питање потраживања према стечајној маси или тужбе action en revendication de prix) (58). Ако je, пак, роба продата, ма и да није предата трећем лицу, комитент неће моћи да захтева њено излучење из стечајне масе комисионара. Терет доказа идентитета робе чије се излучение тражи лежи на комитенту (59). Повраћај цене може се, међутим, захтевати само ако цена није наплаћена, њена вредност дата у натури или обрачуната кроз текући рачун између комисионара и трећег лица купца. Ово схватање je застушьено и у југословенској судској пракси (60), као и у југословенској правној теорији (61). У француској пракси се поставило питанье да ли се - наведено правило може применити и на банкароке клијенте који су поверили банкару хартије од вредности ради наплате, па овај у међувремену падне под стечај. Судска пракса je одговорила позитивно (62). У случају истовременог стечаја комисионара и трећег лица могу настати различите оитуације. Ако се комитент појави са захтевом према трећем лицу, губи захтев према стечајној маси комисионара. Но, ако се појави са захтевом према стечајној маси комисионара, имаће само право

(56) Ehrenberg: op. cit., Bđ. V/2, S. 938; Staub’s Kommentar zum Handelsgesetzbuch, Pas. 383, A. 31: Baumbach—Duden: Handelsgesetzbuch (Kommentar), уз чл. 393.

(57) Питање je било проблематично до доношења Закона о поступку. Данае нема више спора да чл. 106 и 242 Закона о поступку не дирају у ово решење. Види Fick: op. cit, S. 703.

(58) Види Lyon — Caen et Renault: op. cit., (5 éd.), T. VII, p. 116 (No. 793 и даље); Encyclopédie Dalloz, Droit commercial, 11, p. 205 (Nos. 2333 —2394). (59) Lyon— Caen et Renault: op. cit., T. VTII, No. 796; D, P. 68. 1. 395; D. P. 1900. 1. 312; D, P. 1908. 1. 438; D. P. 1900. 2. 205.

(60) Види Збирку судских одлука, 1958, књира Ш, свеска 3, одлука бр. 588. (61) Стражњицки; н. д., с. 247; Радојчић: н. д., с. 115. (62) D. Р. 1930 . 2. 193, белешка Cheron; D. Р. 1939. 2. 57, белешка Chevalier.