Анали Правног факултета у Београду

182

АНАЈШ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Стилизација чл. 105 и 171 најнепосредније одаје тачност оваквог тврђења. Док се у чл. 105 говори о Законику који „потвори" книге Цареве, дотле у чл. 171 видимо сасвим обрнуто изражаване: о књигама царевим које „раза рају” Законик. У првом случају Законик разара Цареве повела«, а у другом повел»е разарају Законик! Очитледно je, дакле, да je прва стилизација (у чл. 105) подешена тако да се говори о већ постојећим царским повелама у доба доношена Законика. Уколико се оне буду показала несагласне са прописима Законика, судије ће у случају спора бити дужне да их поднесу цару. Из тога произилази да Законик није једноставно укидао раније издате повеле које би биле у супротности с њим већ их je цар имао изнова размотрити. То je била једна од несумн>ивих владаочевих прерогатива, практиковала и правно призната и у византиском праву. Што се тиче стилизације чл. 171, она још јасније истине да je овде реч о повелама издатим од владаоца после доношена Законика. То се види, најпре, из прве реченице овог члана, која указује на допунску, а не негирајући характер овог члана („Јеште повелева царство ми”), а затим их евентуалности да цар изда повељу „или по срчбе, или по љубави, или по милости за некого.", која ће као таква „разарати Законик”, те се судијама наређује да у случају спора уошпте не воде рачуна о таквој противзаконитој повељи већ да пресуде на основу законских прописа. Цео текст овога члана има јасну тенденцију одбране Законика од евентуалне владаочеве самоволе приликом издавања каснијих негових повеља. Није исклучено да je то било и једно од средстава ојачале централне власти да се одбрани од притиска и захтева феудалне властеле, али такво третирање и проучаване излазило би из оквира нашег задатка. Чл. 105 донет je на сабору у Скошьу 1349, а чл. 171 пет година касније на сабору у Серу, када je ДЗ допуњен новим прописима. Овај факт такође говори у прилог изнетог тврђења о карактеру и правој намени ових чланова у ДЗ. Приликом доношена ДЗ 1349 долазиле су у питање владаочеве повеле издаване до тога момента, које би у многим цртама одступале од новоувођених прописа Законика. Како je било немогућно једном општом одредбом решити све евентуалне сукобе између тих повела и законских прописа, усвојен je принцип византиског права о поновном обраћању владаоцу у сваком конкретном случају спора. У овом погледу законодавац je свакако имао у виду један дужи период усаглашавања одредаба повела са прописима Законика, вршеног од стране владаоца који je располагав и средстнима и начинима за евентуално обештећење корисника таквих повел>а. Али je већ период од новог сабора у Серу показао да се јавила и једна друга могућност сукоба, и то доношењем и таквих нових повела које би биле у супротности са већ нормираним законским прописима. То се могло десити често са разлога још недоволне Изграђености и стабилизације новог правног система, али и из мотива субјективне природе лубави или милости”). За овакве случајеве сукоба чл. 105 није одговарао својим наређењем за поновно обраћање владаоцу. Ако je такав поступав био правилен и уместан што се тиче старих повела, ништа није оправдавало поновно обраћање влада-