Анали Правног факултета у Београду

ПРИМАТ ЗАКОНА У ДУШАНОВОМ ЗАКОНИКУ

183

оцу, у случају да je издао нове повеље коде би биле у супротности са већ постојећим законом. То би значило санкционисање правне нестабилноети, и то са највишег места. Да 5и се то избегло требало би да буде g едино меродаван пропис Законика, и у том смислу je Законик допуњен чл. 171 који je то и црописао. А сама стилизадиј.а овог члана, где се говори и о повељама издатим од стране владаоца „по срчбе,, по љубви и по милости”, дакле са садржином која не би одговарала правним правилима садржаним у Законику (који бива „разаран” таквим повељама) несумшиво указује на факт постојања Законика у моменту издавања таквих повеља. Овом приликом желели бисмо указали на још једну чшьениду у корист мишљења да чл. 105 није дерогиран планом 171. Наиме, на сабору у Серу 1354 донет je и чл. 181 који садржи одредбу сличну оној из чл. 105. У нему се такође предвиђа обраћање владаоду у случају нејасности или празнина у законским прописима. Чак и независно од тврђења да и у овом случају постоји узор у византиском праву (12), постојање чл. 181 у ДЗ показује да се принцип обраћања дару као врховном судији није сужавао даљом разрадом Законика већ се предвиђала и његова шира примена. Када судијама није била оставлена никаква слобода у тумачењу закона и попугьавагьу празнина, још матье се може примити да се судијама могло дозволити да слободно решавају и сваки сукоб дедне царске повеље са Закоником! Овакво тумачење, да се чл. 105 односи на сукоб Законика са владаочевим повељама издатих пре доношена Законика а чл. 171 на повеље каснијег датума, • представља новину у односу на остала проучавања ових прописа у ДЗ (13). Не негирајући тезу да су принципи оба ова прописа узети из византиског права, боље рећи да je узор за овакве прописе нађен у византиском праву, желели бисмо истаћи да шихово уношење у ДЗ није представљало нити просто имитирање византиског законодавства, -нити je било мотивисано поглавито обзирима према освојеним византиским областима и византиској властели у тим облаетима. Да je разлог био обично имитиране, ова два члана била би унета истовремено, а не на на два одвојена сабора које je делио петогодиппьи период времена. Што се тиче нюантиоке властеле у освојеним областима, државни интереси захтевали су да они осете Душанову државу као продужетак раиије моћне Византије, а не као грубу туђу силу која их je покорила и разорила вьихова права (14). Са тога сгановишта, рвцеппјија византиских правних прописа требало je свакако да одигра одређену улогу у овом правду. Али ово би важило не само што се тиче разматраних чланова ДЗ већ и за многе друге чланове, чији се извор такође може наћи у византиском праву. Уосталом, права византиске властеле и градова загарантована су у Законику и специјалним одредбама, као што су то чл. 3S и 124, иако

(12) Никола Радојчић: Из доба пара Душана, у „Прилози Летопису Матице ерпске“ I, 1328 , 42 —43 (дитирано и у његовом Душановом законику, издатом у Новом Саду, 1950, с. 66, у забелешци 87).

(13) В, мшшьеье о томе проф. др. Александра Солов)ева у његовој рецензией мога рада о Душановом законику, објављено) у „Архиву за правне и друштвене науке“, КЕЬ. 56 (1939), бр. 5, с. 465.

(14) Уп. Георгије Острогорски: Душан и љегова властела у борби са Византином, у Зборнику у част шесте стогодишњице Законика цара Душана, I, 1951, с. 83.