Анали Правног факултета у Београду

686

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

делимично, у оном обиму колико je неопходно да се опасност отклони односно да се заштити наведени општи друштвени интерес. Решегье о ванредном укидању може донети какб орган који je раније решење донео тако и орган управе вишег степена, а ако овога нема оида и орган, без обзира да ли je управни или не, који врши надзорна права над оним органом који je донео решење за које се показује нужност да буде у кинуто или измењено. Важно je нагласити да за ванредно укидање није прописан рок; ово je случај трзјног одступања од начела правоснажности. Да ли ће се и кад оно вршити зависи само од тога да ли су настали разлози које смо горе навели a који дају правый основ за примену овог ванредног правног средства. Ограничение се овде састоји што je орган који примењује ванредно укидање дужан да чува стечена права и што се странци која je претрпела штету применом овог правног средства даје право на накнаду стварно претршьене штете. Против новог решења, начелно, дозвољена je жалба, ако би иначе била дозволена с обзиром на природу предмета односно органа који je претходно решенье донео; друкчије речено, ново решење у погледу примене жалбе сматра се првостепеним. У овој жалби може се поред разлога који се иначе у жалби могу навести нарочито употребити разлог да не постоји основ за примену овог ванредног правног средства, односно иако постоји да се његов циљ може постићи и на други начин или са блажим неповољним ефектом него што je то у новом решењу урађено. Против новог решења може се, начелно, водити и управни спор, посебно о томе да ли су испуњени услови за примену ванредног укидања. Управне спор се може повести непосредно или после жалбе, према томе да ли Je жалба у управном поступку у конкретном предмету искључена или дозволена. У сукобу општедруштвеног и појединачног интереса који долази до изражаја у ситуацији која изазива примену ванредног укидања ЗУП није занемарио појединачни интерес иако je дао превагу јавном интересу. Наиме, пошто je реч о законитим или санираним решењима, у интересу начела законитости и равномерног сношења јавног терета, ЗУП прописује да странка која je због укидања ранијег решења у јавном интересу претрпела неку материјалну штету има право на накнаду те штете. Странка има право само на накнаду стварно претршьене штете коју je изазвало укидање ранијег решења у јавном интересу а не и евентуалне изгублене добити или друге измакле користи. Уколико се надлежни орган и овако оштећена странка не споразумеју у погледу износа настале штете односно природе настале штете, спор решава републички врховни суд или врховни суд АПВ, у већу за управне спорове; дакле, спор се решава на истом месту где и управни спорови иако je реч о накнади штете пошто je у питању примена једног ванредног правног средства против решегьа у управном поступку. Овај спор јесте спор пуне јурисдикције јер суд у оваквом спору неће ценити само законитост оспореног решена