Анали Правног факултета у Београду

НАЧЕЛО „ПРЕМА РАДУ“ И ПРАВО СОЦИЈАЛНОГ ОСИГУРАЊА

711

стичким друштвениы односима, потребно je, сматрамо, претходно да се утврде и констатују неке чињенице о којима je реч у наведеним ставовима: прво, Маркс разликује и одваја средства која су намењена за заједничко задовољавање потреба (школе, здравствене установе и др.) од средстава наменьених за неспособне за рад. Исти закључак се може извести и из наведеног става из Резолуције СНС и прописа о расподели дохотка привредних организации а; друга, под појмом „неспособни за рад” Маркс подразумева: а) она лида „која због свог узраста још не могу или више не могу узети учешћа у произведши” што значи да су то: малолетна лица која још не могу узети учешћа у производили, и остарела лица која више не могу узети учешћа у произведши, и 6) затим, као неспособна за рад лица Маркс сматра и сва она лица која су, у његово време, спадала „у такозвано службено старање о сиротиньи”, а то значи не само малолетна и остарела лица која не могу узети учешћа у производњи, него и друга лица која су примала сиротињске помоћи. Он у сиротињу која спада под (државно) „службено старање о сиротињи” убраја и раднике чији je доходах недовољан за одржавање њега и његове породице. „[..,] Управитељу сиротињског дома и регулатору најамнине поставлено je ово питаше: „Одржава ли се каква сразмера између вредности дневног рада и парохијалне сиротињске помоћи радницима”? одговор: „Да. Недељни доходах сваке породице допуњује се преко њене номиналне најамнине до једног сомуна хлеба и 3 пенса на главу [...]” (3). То значи да Маркс сматра да се из дела који се одваја за неспособне за рад троше средства и за оне раднике којима лични доходах није довољан да би обезбедили живот себи и својој породици. На тај начин појам неспособан за рад треба схватити као друштвепу категорију а не само као биофизиолошку категорију. Према томе, неспособан je за рад не само онај који из биофизиолошких или других вандруштвених разлога не може да узме учешћа у производњи него, по правилу, и сваки онај који из било којих разлога, без своје кривице, не добија довољан доходак да би себи и члановима своје породице обезбедио услове за живот и једнаке могућности за напредовагье у животу, односно „да би могао активно учествовати у свим облицима друштвеног живота”. 2. Расподела у социализму врши се сагласно начелу „према раду”. Овде се мисли на расподелу оног дела друштвеног произвола који je одвојен за личне дохотке произвођача колектива. Поставља се питање како се деле, према којим начелима, она средства која су одвојена за остале фондове, посебно питање према којим начелима се деле средства која су намењена за неспособне за рад иза заједничко задовољавање потреба. И поред тога што je основно начело расподеле у социализму расподела „према раду”, расподелу односно присвајање вредности ових фондова није могуће вршити непосредно „према раду” него само посредно

(3) К. Маркс: Капитал. Т. I, Београд, 1948, с. 498—499: Ф. Енгелс; Положа] радиичке класе у Енглеској, Београд, 1951, с. 292.