Анали Правног факултета у Београду

714

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

о човеку према коме сваком члану друштвене заједнице треба „обезбебедити свестран развитак личности који омогућује активно учешће у свим областима друштвеног живота”. У социјалном обезбеђењу односно осигурашу, као што из природе самих ствари произлази издаци за једног неспособног за рад врло често превазилазе трошкове просечног стандарда живота трудбеника управо због тога што се трудбеник налази у посебном стању потребе изазваном једним или више „осигураних случајева”. С друге стране, исто тако, неправилно je. инсистирати на расподели средстава за неспособне за рад непосредно „према раду”, па макар била реч и о онима који су већ участвовали у произведши. И то из више разлога. Пре свега, ако би се средства за неспособне за рад расподељивала непосредно „према раду”, па макар да су сви неспособни за рад који та средства присвајају већ учествовали у производит, самим тим та средства би променила своју садржину, функдију и природу. Она не би била више друштвени фондови него приватни; права из тих фондова не би била социјална права него чисто грађанскоправна потраживања, итд. А затим, онај део који се расподељује непосредно „према раду” издваја се у „засебан фонд” односно део намешен за расподелу међу индивидуалне произвођаче. Taj део представља вредност којом се „плаћа” вредност његове радне снаге и још један део његовог вишка рада, односно произвола. Када не би било тако, значило би да je шегова радна снага остала „неисплаћена”, а то не одговара стварности. Затим, расподела „према раду” врши се и практично jy je могуће спровести, економски и правно ефективно извршити, према социјалистичком начелу расподеле „према раду” једино данас и у овом часу а не тек касније када се већ промене производност рада, просечно друштвено потребно радио време, цене роба и услуга, итд. Зато, када се говори о примени начела „према раду” у расподели средстава фонда за неспособне за рад, а у оквиру овога и фонда социјалног обезбеђеша односно осигураша, онда под радом треба пре свега подразумевати рад који je корисник, по правилу, извршио у прошлости а не садашши ефективни рад. Taj рад који je извршен у прошлости, међутим, не може се, ни шегов квантитет ни шегов квалитет, непосредно мерити као садашши рад. Taj рад може се мерити само посредно: помоћу радног стажа, увећаног радног стажа, висином-зарада (у праву ФНРЈ) или, још, непрекинутим радним стажем, чланством у синдикату (у праву СССР). Затим, тај рад je већ „ исплаћен ”. Правно посматрано неспособни за рад; који je због неспособности престао да ради, нема никако право да захтева да му се за прошли рад jour нешто „исплати” непосредно „према раду”, по основу радног односа. Ако већ нешто има право да захтева то више није право непосредно према раду, по основу радног односа, него нешто сасвим друго. То je право из односа социјалне заштите односно социјалног обезбеђеша. (Економски посматрано, наравно, сви су производи резултат рада произвођача, према томе они и припадају шлма, Међутим, и ту „омиљени захтеви радника за пуним произволом свога рада имају понеку зачкољицу” (Ф. Енгелс.)