Анали Правног факултета у Београду

ОДНОС КОДИФИКОВАНИХ И ОБИЧАЈНИХ ПРАВИЛА

373

лутног суверенитета држава и добровољност самообавезивања врло често оспоравају да међународна кодификација веже и оне који јој нису приступили. Исто тако, постоји и друга страна ове медаље. Дешава се, додуше ређе, да се и данас, после нирнбершке пресуде, оспорава од стране држава чланица конвенције о кодификацији државама које нису приступило кодификацији да се могу позивати на кодификована правила и из тога извлачити користи, оне саме не поштују та правила, а нарочито ако другим државама, чланицама конвенције о кодификацији, не пружају оне користи које призилазе из кодификованих правила. Такво држање не сматра се као 'ограничение дејства кодификације на државе чланице конвенције о кодификацији већ као посредна санкција и према државама нечланицама која постоји и у односима између држава учесница у конвенцией ако оне недоволшо или неправилно примењују кодификована правила. То je правило о ефективном реципроцитету садржано нарочито у Бечкој конвенцией о дипломатским односима. 111. Ако једна међународна конвенција има за цшь да кодификује постојеће обичаје о извесној материји, онда ce поставља питање да ли je актом кодификације обухваћена цела материја и да ли даље примене међународног права одбачени они правни обичаји који нису нашли места у кодификованом тексту. Као еклатантан пример отварања овог питаша навешћемо кодификацију правила о сувоземном ратовању на Првој хашкој конференции за мир. На конференции није дошло до сагласности о i тексту правних правила ко ja се тичу партизанског рата. Правилно речено, неке од држава учесница нису се показале расположене чак и да признају да таква правка правила постоее. Делегација руске царевине инсистирала je да се у кодификовани текст унесу одговарајућа правила. До потпуног споразума није дошло. Али je ипак дато једно правно задовољење скрупулама руске делегације. У финални акт и у преамбулу ове конвенције ушла je тзв. de Mar-tins-ова клаузула. Она се састоји у констатацији да су државе обавезне после ове кодификације да примењују кодификована правила, као и остала правила обичајног права која су примењивана између цивилизованих држава до ове кодификације. Тиме ,je признато да правка правила нису ишчезла из правног система ако нису обухваћена кодификацијом уколико су у време кодификовања постојала и није уписано у систем кодификације неко правно правило које га искључује. Значи, такво правило остаје на снази независно од кодификације. Међутим, питање није решило проблем који je поставио de Martins. Оно није решило који су то обичаји који се имају сматрати као правка правила обичајног права која су дотле постојала између цивилизованих нација. Руска резерва оснивала се на тврђењу о постојању правних правила обичајног права којима се регулише правни статус партизана као законитих ратника. Други су оспоравали да ли такво својство по обичајном праву припада учесницима у партизанском рату. Признањем правые обавезе поштовања и других правних извора обичајног карактера ван кодификованог текста остало je отворено питање постојања таквих правила и ни je решено која су то правила које странке морају поштовати ако нису унета у текст. Значи,