Анали Правног факултета у Београду

376

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

важност за државе учеснице у конвенцией обичајних правних правила која се тичу регулисане материје, док напротив остају на снази она правка правила обичајног права која се односе на нерегулисану материку. Конкретно решење овог питања дошло je до изражаја на Бечкој конференции о дипломатским односима (1961) у тзв. швајцарском амандману. Конференција je усвојила и унела у преамбулу конвенције да остаје на снази досадање обичајно међународно право у погледу оних питања (а не материје) из области коју релугише та конвенција. за које није дато решење у самој конвенцији. Великом већином je усвојен овај амандман и признат овај принцип' којим ce потврђује да доношењем једне међународне конвенције као колективног уговора-закона не престају да важе сви прописи међународног уговорног права већ остају на снази они који регулишу извесна питања која нису добила своје решење у уговору-закону. На тај начин кодификацијом се не race сва обичајна правка правила из кодификоване материје него само она чији je предмет известан правни однос или институт добио своје решење у уговору-закону. На конференцией je схваћено да остају на снази обичајна правка правила којима се решавају у уговорузакону нерешени односи односно којима се уклањају празнине у правкой решавању. При изради завршног пројекта Конвенције о конзуларним односима, Комисија ОУН за међународно право усвојила je текст швајцарског амандмана са Бечке конференције о дипломатским односима и унела у преамбулу свога пројекта одговарајући текст, па тиме потврдила своју сагласност са овим принципом. Несумгьиво je да je бар у оквиру Комисије тај принцип добио право грађанства и да je тиме указано на једно руководно начело међународног јавног права о односу текста конвенције којом се врши кодификација и кодификацијом необухваћених правног правила обичајног права. Према томе кодификација у систему ХУН (кодификација и прогресивни развој комбиновани) гаси она обичајна правила која имају за предмет у конвенцији за кодификацију решена питања а не дерогира обичајна правила чија садржина регулише кодификацијом нерешена питања. То je принципијелно решење. Међутим, сматрамо за потребно да поставимо два питаньа у вези са применом система који произлази из швајцарског амандмана, и то: а) да ли попуњавање празнина у погледу нерешених питања допушта примену затеченог обичајног правног правила уопште, или само ако оно представл>а решенье у духу са општим правилима конвенције-закона. За нас би било несхватљиво да се нерешена питања расправљају по ранијим правним правилима ако би то могло довести до опште противречности са духом целе конвенције. Значи, ми схватамо да je задржавање на снази ових обичајних правних правила само допуштено у оном случају кад се она могу довести у склад са конвенцијом као целиком, значи да у односу на њу ииају допуњујући карактер. б) да ли укидањем правила обичајног права чија je садржина регулисана одредбама конвенције-типа значи да се та правила више не