Анали Правног факултета у Београду

ЙРИКАЗИ

147

који оправдавају и регулишу поступак Инквизиције), затим италијанске (који показују развитак градова) и најзад француске изворе (из којих ce види разлика феудалних обичаја и тенденција у краљевским ордонансама). Међу француским изворима од нарочитог je интереса Црни кодекс из 1665 у коме je краљ регулисао положај робова црнаца у француским колонијама, извор о коме се мало жели да говори чак и у Француској. Од осталих држава ова збирка обраћа пажњу на државе које су у време припремања рукописа биле у склону источноевропских земаља. Тако, одељак о Албанији садржи врло опширан извод из Законика Леке Дукађина. Треба напоменути румунски и мађарске изворе, из којих je сачињен изванредно интелигентан избор. Нарочито заслужују помињање Златне буле краља Андреје (1222) и Дрипартитус вербација од 1517. Од румунских извора ваља указати на изворе који су из времена додира са Турском. Извора пре почетка XVI века нема. Велика пажња редактора обраћена je пољским и четким изворима. С обзиром на позно очување феудалног система у Пољској, редактор да je седам пољских извора (из раздобља од 1252—1791) указујући на феудални уставни поредак при крају XVIII века и дајући изворе које траже данаппьи историчари. На пример, Одлука Сејма од 1652 о liberum veto. Што се тиче четких извора, аутор je дао изворе из раздобља од 1229 до 1420, а нарочито je обраћена пажња на верске реформе и толеранцију у старо ј чешкој држави. Што се тиче бугарског права, дато je такође неколико извора закльучно до XIV века. Посебна пажња je обраћена југословенским изворима. Дати су врло опширни изводи из Законика Стефана Душана, Винодолског Закона и Поличког статута са доста коментара. Штета што овај зборник не даје изворе руског и византиског феудалног права. Да има и тога, она би представљала скуп извора феудалног права деле Европе. Али и без тога, она je једна корисна читанка за опште образование правника и извор за научно упознавање оних правних споменика који су и у њу уврштени благодарећи високој култури, интелигентној селекцији и великој марљивости њенога редактора.

Милан Бартош,

Henri Mazeaud: MÉTHODES ÔÈNÊRALËS DE TRAVAIL. Edition refondue. Montchrestien, Paris, 1961, 125 pp. Једна од битних реформи у универзитетској настави на правним факултетима у Француској, уведена декретом од 27 марта 1954, jecte увођење практичних вежби. Ове су вежбе првобитно биле факултативне али с обзиром на повољне резултате овог облика рада, оне су наведеним декретом портале обавезне. Организацией и методу рада ових практичних вежби посвећена je нарочита пажња. За што успешније извођење ових практичних вежби покренуте су и посебне збирке које служе као пример како се ове вежбе имају изводити. У таквој једној збирци Nouveau guide des exercices pratiques pour les licences en droit et en sciences économiques, проф. A. Мазо (H. Mazeaud) објављује, сад већ y другом издању, прву свеску ове збирке која даје општа упутства за рад студената. Поред ове уводне књижице објављене су и друге свеске ове збирке, које студентима дају упутства за сваки предмет посебно. И ове друге књижице написали су и приредили професори Правног факултета у Паризу. У уводу своје књижице проф. М. указује на недостатке ранијег система наставе у коме je наставник само предавао и није имао додира са студентом већ га je у главном знао као купца једне од његових књига. Такав Систем остављао je студенте без довољног контакта са наставницима и без упутстава за рад. Све je то доприносило да су студенти, пошто