Анали Правног факултета у Београду

тридесет и две године, a њу напуштају и модерни законици. Овај постулат који није постојао у класичном римском праву, a који je увео Јустинијан као услов одржаја под утидајем хришћанске цркве (знамо да je канонско право нарочито инсистирало на „савесности“), продро je у Аустријски и Српски грађански законик кроз пандектно право. Када би се у нашем праву поставио један дужи рок апсолутног одржаја који би се односио и на несавесну државину што je у пракси и иначе тешко доказати могли би се сви случајеви неслагања фактичког сташа са правним стањеи ликвидирати кроз установу одржаја. Дакле, наш закључак je следећи. Застарелост својинских тужби, а специјално реивиндикације, јесте једна вештачка конструкција. Она je поникла y атмосфери претеране жеље за истанчаним и до крајности доведеним конструкцијама у Немачком грађанском законику и у теоријским радовима који су му претходили. Појам захтева како га схвата Немачки грађански законик и на којем он заснива застарелост својинских тужби може се успешно критиковати; али и кад би се он прихватио, не мора довести до постулата да и својинске тужбе застаревају. Застарелост сврјинских тужби не одговара еконрмској, и _правно-нормативној суштини стварних права. У целини узевши, конструкција о застарелости својинских тужби je туђа „духу“ нашег права, теоријски je неоправдана а у пракси сувишна.

Андријп Гаме

О ПОГРЕШНОМ И НЕПОТПУНО УТВРЂЕНОМ ЧИЊЕНИЧНОМ СТАЊУ У КРИВИЧНОЈ ПРЕСУДИ

I. Активност органа кривичног поступка, ко ja има за циљ проналажење истине као основа за доношење законите и правилне одлуке, развија се у два правда: у правду утврђења релевантних чишеница које су објект и садржина кривичног поступка, и у правду утврђења правые норме ко ja регулише те чињенице и под коју исте и треба да се подведу. Ради тога у току кривичног поступка стално се сусрећу четьенична и правка питагьа као посебне али истовремено и међусобно условљене и повезане категорије. Ове две трупе питања се сусрећу и у поступку по правним лековима. Систем правних лекова у многоме зависи од тога да ли се једним правним леком побија чињенична (quaestio jacti) или правка питања (quaestio iuris), те многе савремене процедуре и знају за више врста редовних правних лекова, којима као критериј диференцирања служе управо ове две категории е питања. Систим правних лекова нашег кривичног поступка карактерише се и тиме што зна само за једну врсту редовног правног лека против првостепене пресуде којим се иста побија како због чиаеничних тако и због правних питања. Међутим, и у нашој процедури ипак долази до изражаја потреба разликовања чињеничних од правних питања (1), јер поступак и врста одлука другостепених судова

(1) Изузетак од овога представља право другостепеног суда да, по одржању претреса, измени лињенично стање утврђено од стране првостепеног суда. Међутим,

27

ПОГРЕШНО И НЕПОТПУНО УТВРЪЕНО ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ