Анали Правног факултета у Београду

одговарају за своје службенике по правилима објективне одговорности. Према томе, како je противправна радња службеника-штетника, услов одговорности државе односно политичко територијалних јединица и установа, могло би се прихватити да у нашем праву држава односно политичко-територијалне ј единице и установе не одговарају „за сваки створени ризик. већ само за онај који je створен супротно праву“ (23). Објашњење овог ограниченог ризика било би у томе што je „дужност савесног и пажљивог понашања неопходна када се известан ризик може предвидети, а када je ова дужност прекршена ризик je створен, Штета чак и непредвидљива je реализација ризика који се могао предвидети“ (24). Ово објашњење може. изгледати уско, јер би одговорност била шира ако би држава односно политичко-територијалне јединице и установе одговарали за сваки ризик, али такво објашњење ове одговорности у нашем праву није основано на закону. С друге стране, можда би се могло сматрати да je још увек исправније узети да се ова одговорност заснива на претпостављеној кривици државе односно политичко-територијалне јединице и установе. Међутим, с обзиром да наше позитивно право не говори о претпостављеној кривици политичко-територијалних јединица за рад својих службеника, ј едино je исправно објашњење да држава односно политичко-територијалне јединице и установе одговарају за ризик штете који потиче од активности њихових службеника и то под условима да je штета проузрокована противправним радњама службеника. На тај начин се избегана објашњење ове одговорности фикцијом о претпостављеној кривици. Насупрот томе, прихвата се реално објашњење. Држава односно политичко-територијалне јединице и установе, не одговарају према томе, за своје кривице нити за какве своје претпостављене кривице јер кривица може бити само лична односно службеника-штетника. Ако се противправне радње службеника које су услов ове одговорности политичко-територијалних јединица и установа схвате као раднье које службеник врши неовлашћено или овлашћено али на ненормалан начин тако, да изневерава основано поверење вређајући туђе право, и оваква одговорност може бити добар заштитник права грађана. 3. У правној литератури се већ појављују гледишта да ни кривица ни ризик нису основ одговорности већ само услов одговорности. По| ј одном гледишту, испитивање услова одговорности je проблем правне технике a објашњење ове правне технике би садржавао основ одговорности (25). По другом гледишту, и кривица и ризик су само у с лови одговорности а не „филозофски основ односно оправдање одговорности“ (26). Стога, например, у француском праву известан број теоретичара и данас сматра да je основ ове одговорности начело једнакости грађана пред јавним теретима. Ово гледиште није ново у француском праву. Први његови

(23) Vincent Crusafulll: De la „Négligence“ dans la „Law of Torts“ du droit anglais, Paris, A. Rousseau, 1939, p. 179.

(24) V. Crusafulll; op. clt., p. 178.

(25) Francls-Paul Benoît; Le régime et le fondement de la responsabilité de la puissance publique. Jurls Classeur Périodique, La semaine juridique, 1954, No 23, I, p. 1178.

(26) A. de Laubadère; Traité élémentaire de Droit administratif, Paris, Librairie générale de droit et de jurisprudence, 1957, 882, p. 472.

65

ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕГУ КОЈУ ПРОУЗРОКУЈУ ЈАВНИ СЛУЖБЕНИЦИ