Анали Правног факултета у Београду

64

АН АЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Ако се одговорност државе односно политичко-територијалних јединица и установа објашњава као један вид одговорности за другог и то стога што држава преузима на себе ризик штете од активности својих службеника, овај се ризик у нашем праву не може схватити у гьеговом објективном значењу, тако да држава односно политичко-територијалне ј единице и установе преузима ју ризик за сваку штету односно одговарају за све радње којима службеници проузрокују штету. Напротив, с обзиром на услов који поставља Устав и Уставни закон и Закон о јавним службеницима од 1957, а найме да држава односно политичко-територијалне јединице и установе одговарају за штете проузроковане незаконитим радњама јасно je да ће ове одговорности бити само за штете које су проузроковане незаконитим радњама службеника. Проф. Крбек je мишљења да je „крајњи правки формализам“ сматрати „да наша држава одговара само за скришьена противправна дјела свога апарата. Таква опћа одговорност државе утврђена je већ самим Уставом“. Проф. Крбек даље закључује: „У случају одговорности државе за такву објективну протуправност, грађает!н мора доказати само ту протуправност, а не и личну крижьу службеника. Држава овдје јамчи објективно зя ттравилно функпионисаае јавне службе и да се неће неправилним функционирагьем те службе нањети штета грађанима. Нема протуправности и одговорности државе, ако штету уопће није проузрочио држ. апарат, већ je она настала случајем, вишом силом, радом него трећег лица или самог оштећеника“ (21) Исправно je гледиште да за одговорност државе односно политичкотериторијалних јединица и установа и по нашем праву није нужно назначитц. самог службеника-штетника. Само ваља имати у виду да нису само „скривљена протуправна дјела“ последица незаконитог рада службеника већ. су и остала „протуправна дјела... апарата“ односно „објективна протуправност“ у ствари „скривљена протуправна дјела“ јер су и она последица незаконитог и неправилног рада одређеног физичког лица односно службеника-штетника. Стога, ако за одговорност државе односно политичко-територијалних ј единица и установа није нужно назначити самог службеника-штетника, по нашем праву услов je да се установи да je штета проузрокована кривицом односно незаконитом радњом за коју je извесно да je могао извршити само службеник (22). Уставни закон од 1953 и Закон о јавним службеницима од 1957 изричито прописују овај услов противправности кад одређују да држава односно попитичко-територијалне ј единице и установе одговарају за штете које њихови службешщи проузрокују незаконитим радњама. Друто je питање тумачења појма незаконите радње. Појам незаконите радње не би се смео тумачити уско. Ту je проф. Крбек у праву. С обзиром да се не мора идентификовати службеник-штетник, прптивттоавном радњом могла би се сматрати и слаба организација или слабо функционисање јавне службе ако je оно проузроковало штету. Само и ту би радња службеника односно радньа за коју би било извесно да je могао извршити службеник била услов ове одговорности, пошто 'држава односно политичко-територијалне јединице и установе у нашем праву не

(21) И. Крбек: О одговорности државе за штету, Југословенека академика знаности и уметности (посебан отисак), Загреб, 1954, с. 211.

(22) Ch. Eisenmann: ор. cit., 1949, No 9, I, 751.