Анали Правног факултета у Београду

The License Cases je од интереса споменути (40) jep представљају примјер гдје Суд избјегава да међудржавни уговор прогласи противуставним, већ рађе прибјегава тумачењу истог да се не примјењује на дати случај. To je, у ствари, заобилазни пут подржавања закона државе на рачун уговора. Важно je, међутим, напоменути историјско мјесто оваквих ставова, тј. да они потичу из времена уочи Грађанскон рата када су јачале теорије о правима држава, „дуалном суверенитету“, итд. Законодавно тијело државе Јужна Каролина je 1822 усвојило тзв. The Negro Seaman Act којим je било предвиђено да слободни Црнци и лица обојене коже буду затворени и држани у затвору све док брод не отплови; ко се не покори овом закону кажњаван je продајом у ропство. Пуноважност овога закона досшла je пред судију Џонсона (Johnson) у случају Elkison V. Deliesseline (41). Проглашавање овог закона противуставним изазвало je бурну реаццију у Јужној Каролини, говорило се чак и о потреби да. међудржавне уговоре ратификују државе Уније (42). Послије Грађанског рата било je свега неколико случајева који су дошли до Врховног суда САД у вези уговорног права (43). Послије Првог свјетског рата врло je познат случај Missouri v. Holland из 1920 у вези уставности Migratory Bird Treaty Act-а од 3 јула 1918 који je задржавао одредбе о примјени уговора са Канадом од децембра 1916 у вези заштите птица се лица (44). Пред Судом се поставило питање „да ли je ништаван уговор и закон који се мијешају у права резервисана државама“. У вези са овим судија Холмс (Holmes) je рекао: „[...] Закони Конгреса су врховни закон земл>е када су донесени на основу Устава, док су уговори таквог значајаако су закључени у име Сједињених Држава [...] Ми не желимо тиме рећи да не постоје квалификације уговарачке способности; али се оне одређују на други начин [...]. Уговор и закон морају бити подржани.“ Извјесна новина у овом случају налази се у проглашаваау принципа да се регулисање неких питања не може остварити путем федералног закона, да je то могуће учинити уколико федерални закон слиједи закључени уговор. У случају Asakura v. Seattle (45) 'Суд je поново потврдио принцип да уговарачка способност није ограничена Десетим уставним амандманом. Пошто je одбијање градских власти да дају одобрение да Асакура отвори заложну радњу било у супротности са Уговором са Јапаном од 5 априла 1911, судија Батлер (Butler) je у име Суда рекао: „[...] Уговор обавезује државу Вашингтон [...] Правило једнакости које он поставља не може бити учињено безвриједним ни у једном дијелу САД одлукама локалних власти или законима држава. Он стоји на истој основи супериорности као

(40) The Licence Cases, 5 Howard 504 (1847).

(41) 8 Fed. Cas. 493, No 4366 (С. C. Dist. of S. C., 1923), цитирано y Morgan: Justice William Johnson, The First Dissenter, 1954.

(42) Donald G. Morgan: Justice William Johnson, The First Dissenter, Columbia, University of South Carolina Press, 1954, pp. 192—93, 194.

(43) Раније наведени случајеви: Hauenstein v. Lynham 1879), Geofroy v. Riggs (1889)

(44) Missouri, v. Holland, 252 U. S. 416 (1920), 435. (45) Asakura v. Seattle, 265 U. S. 332 (1924).

90

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА