Анали Правног факултета у Београду

МЕЂУДРЖАВНИ УГОВОР И ЗАКОН У САД

91

одредбе Устава и закона Сједињених Држава. Он се проводи без помоћи законодавства: државе или федерације [...]“ (46). У другом случају je био у питању уговор између) САД и Мталије од 1913: „Уговор не везује само уговорне странке већ се сматра као дио нашег позитивное права које обавезује законодавство и судове [...]. Уколико дође до сукоба између уговора и одредаба закона у питању, уговор мора да контролише и закон уступа пут у току вриједности уговора [...]“ (47). Овакав став je увијек заступала и извршна власт САД. Од посебног je интереса прописка Државног секретара Рута (Root) од 16 марта 1908 (48), као и прописка Државног секретара Кнокса (Кпох) са шведским министром Екенгреном од_ 14 фебруара 1913, поводом примјене чл. 14 Конзуларне конвенције између САД и Шведске (49), на основу које се тражи да локалне власти извејештавају о смрти шведских држављана без познатих наследника. State Department je том приликом увјеравао шведску владу да je уговор „обавезан у односу за локалне власти држава“. Према томе, и без обзира када je донесен закон државе, он се не примјењује уколико je у супротности са међудржавним уговором. У пракси има низ случајева да се на йети начин примјењује клаузула најповпашћеније нације. У случају Rizzotto. v. Grima (50), Врховни суд државе Лујзијане je одлучио да je у случају италијанског држављанина, који je умро без тестамента, чија je имовина продата ради исплате дужника, требало на основу чл. 22 уговора од 1871 између САД и Италије, који садржи клаузулу најповлашћеније нације, примијенити Уговор између САД и Велике Британије од 1899. Й судови појединих држава су проглашавали теорију супремације међудржавног уговора над законима држава. У случају Goos v. Brochs Врховни суд државе Небраска одлучио je да чл. 14 Уговора са Пруском, закључен 1 маја 1828 и чл. 7 Уговора са Хамбургом закључен 20 децембра 1827 дају право Њемцима нерезидентима да наслиједе непокретности, иако je то у супротности са законом Небраске, упркос чињенице да je КЬемачка била у рату са САД када je оставилац умро. Судија Гуд (Good) je у свом писменом мишљењу истакао да рат није поништио уговор (51). Исто тако, у случају Dutton v. Вопаћџе Врховни суд државе Вајоминг заузео je становиште да странац који борави у Енглеској може да наслиједи и располаже непокретном имовином у САД на основу Уговора са Великом Британијом, иако би по законима државе непокретност прешла у власништво државе, да није постојао уговор (52). Федерални Врховни суд, рјешавајући 1931 у предмету Santovicenzo v. Едап истакао je: „Прописи о имовини страница који умру на територији

(46) "Уговор у питагьу: 3 Treaties... TIAS 2712. (47) Уговор T.I.Ä.S. 2699; случа) Vietti et al. v. The George К. Mackle Fuel Со., 109 Kans. 179, 181-2, 197 Рас. 881-883 (1921).

(48) MS Department of state, flle 8275/4 и преписка од 6 јуна 1096 MS Department of State, 27 note to the British Embassy, 602. (49) Уговор T.I.A.S. 3 Treaties 2846; Department of State, Ille 711, 5821/27; Hackworth: Digest ol International Law, 195—198, volume V, Memorandum ol the Secretary of State Hughes од 8 октобра 1921, 324—326; Hy de П, 1463.

(50) 164 La, 1, 113 So 158 (1927). (51) Goos V. Brocks, 117 Neb. 750, 223 N. W. 13 (1929); Уговор - 8 Stat 384, ca Хамбургом 8 Stat 370.

(52) Dutton V. Donahue, 44 Wyo. 52, 8 P. 2d 90 (1932); Уговор 31 Stat 1939.