Анали Правног факултета у Београду

92

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

уговарајућих страна, спада у оквир надлежне власти за склапање уговора, и сваки закон државе у супротности с њима мора да уступи.“ Као што je у низу напри јед изнијетих прим ј ера изложено, Врховни суд САД je увијек заступао принцип да федерална влада има потпуну и недјељиву надлежност у међународним односима, да се у том случају границе држава бришу, jep се пред страним државама појављује јединствена федерална држава. Овакви ставови су дошли до изражаја у случају Heines v. Davidovitz (1940) и у познатом случају United States v. Pink (1941) (53). У вези југословенско-америчких односа и права југословенских државльана у САД на основу уговора, када им локални закони то онемогућавају, од посебног je интереса осврнути се на праксу државе Калифорнија: Закон о наслеђивању државе Калифорнија (54) предвиђа да странци који стално не бораве у САД (нерезиденти) уживају право наслеђивања само ако наследник докаже да земља у којој стално борави даје реципрочно иста права америчким државлянима (реципроцитет у наслеђивању). У вези са овим и од начелног je интереса познати случај Clark v. Allen (55), у коме се није само поставляло питање предности уговора у односу на закон државе Калифорнија. У пресуди се каже: „[...] Право наслеђивања имовине се регулише локалним законом. Ово право држава може бити измијењено федералном политиком, када су на примјер одредбе једног уговора различите или у супротности са локалним законима. Тада су одредбе локалног закона слабије [...]“. Ту се поставило и питанье да ли je Други свјетски рат окончао или само суспендовао Уговор од 8 децембра 1923 са БЬемачком. Суд се изјаснио за теорију суспензије, практично оснажио Уговор од 1923. Овдје се поставляло и питање тумачења Уговора, да ли у конкретном случају на гштање наслеђивања њемачких држављана треба примијенити Уговор од 1923 или Закон о наслеђивању Калифорније. Када се Суд изјаснио у прилог закона државе, то je послужило као преседан за начелну одлуку Врховног суда Калифорније у случају Arbulich (56), да наследници југословенски држављани који стално бораве у ФНРЈ не могу наслеђивати у САД на основу Уговора о трговини и пловидби, закљученог 14 октобра 1881 између САД и Србије. То je практично значило да у обзир долази примјена Закона о наслеђивању државе, односно његових одредаба о реципроцитету у наслеђивању, што je представљало правку основу јавном тужиоцу Калифорније да истине приговор о немогућности постојања реципроцитета између САД и комунистичке Југославије. Тек 1 маја 1961 питање предности Уговора од 1881, који je на снази између САД и ФНРЈ, ријешено je у духу општих напри јед изнесених начела у спору Kolovrat et al. v. Oregon о чему je рјешавао Врховни суд САД (57). Врховни суд САД je једногласно ревидирао одлуку Врховног суда државе Орегон и прогласио да југословенски држављани, на основу

(53) Види још: Sullivan v. Kidd, 254 U. S. 433 (1921); и Nielsen v. Johnson, 279 U. S. 47 (1929).

(54) The Probate Code of California, Section 259. (55) Clark v. Allen, 331 U. S. 503 (1947.

(56) Arbullch’s Estate, 41 Cal. App. 2d 86, 257 P. 2d 433 (1953); Cert. Denied, 346 U. S. 897 (1953).

(57) Мишљење суда je изнио судија Блек; No 102 Kolovrat v. Oregon 81 S. et. 922, 6 L. ed. 2d 218, 366 U. S. 187 (1961).