Анали Правног факултета у Београду
МЕЪУДРЖАВНИ УГОВОР И ЗАКОН У САД
93
клаузуле најповлашћеније нације коју садржи чл. II Уговора од 1881, преко Уговора о трговини и пловидби између Сједињених Држава и Аргентине од 1853 (58), уживају иста права као амерички држављани, те да се у •случају југословенских држављана-наследника не може примјењивати закон државе Орегон (59). Међудржавни „извршни уговори“ САД у односу на међудржавне уговоре САД, које ратификује Сенат. У прву трупу извршних споразума спадају споразуми које закључи Предсједник САД, као шеф извршне власти САД, на основу овлашћења из закона Конгреса. Врховни суд се први .пут бавио овим питањем на посредан начин у случају Field v. Clark (60) 1891. Седам година касније Конгрес je усвојио 24 јула 1897 закон којим ce овлашћује Предсједник да закључује трговинске споразуме. У случају Altman & Company v. United States (62) суд je нашао да je намјера Конгреса била у „циљу“ да се „уговори“ тумане у међународноправном смислу а не са становишта уставног или унутрашњег права. Овај „трговински споразум“ je Суд окарактерисао „не као уговор“ већ као „међународни споразум“. Питањем делегације власти, у вези Tariff Act- а (63) преко клаузуле најповлашћеније нације, Врховни суд САД се бавио у случају Hampton & Company v. United States (64). Ипак један од најважнијих преседана из новије судске праксе представља случај United States v. CurtissWright Corporation (65). Подржавајући пресуду против кријумчара оружја у Боливију, судија Сатерленд (Sutherland) je. рекао: „Важно je имати на уму да овдје није ријеч само о овлашћењу датой Предсједнику кроз извршеьье законодавне власти, већ о таквом овлашћењу и још о врло деликатној, неограниченој и искључивој власти Предсједника као јединог органз Федералне владе на пољу међународних односа власти која не захтијева као основу њеног вршења закон Конгреса, већ која, разумије се, као свака друга државна власт, мора бити вршена на основу одговарајућих одредаба Устава.“ На основу The Keciprocal Trade Agreements Act- а из 1934 закључено je преко стотину реципрочних уговора у области трговине, тзв. конгресно-извршних или законодавно-извршних споразума. Ови споразуми нијесу никада непосредно нападани због тога што нијесу уговори, тј. зато што нијесу одобрени двотрећинском већином Сената те да имају мању вриједност и да се на њих не могу примјењивати правила о примату међудржавних уговора. У другу трупу извршних споразума спадају они међународни споразуми који се закључују на основу овлашћења Предсједника као шефа извршне власти, без сагласности како Сената тако и Конгреса у целини, тзв. „Предсједнички споразуми“. Иако je споразума ове врете закључен велики број, врло мало их je дошло пред Врховни суд САД. Спор je настао у вези извршних споразума између САД и СССР , на основу којих
(58) 10 stat IDOS, 1009; 1 Malloy 20. (59) Section 111.070 Oregon Revlsed Statutes.
(60) Field. V. Clark, 143 U. S. 649 (1891). (61) 30 Stat. 151.
(62) Altman & Company v. United States, 224 U. S. 583 (1912). (63) 42 Stat 858. (64) Hampton & Company v. United States, 276 U. S. 394 (1928). (65) United States v. Curtlss—Wlrght Corporation, 299 U. S, 304 (1936).