Анали Правног факултета у Београду

94

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

су САД признале СССР 16 новембра 1933. Конкретан спор je настао у вези обештећења америчких држављана у вези дугова из периода царске Русине. Да би се овај спор ријешио совјетска влада je пристала да се совјетска имовина у САД преда Влади САД, у сврху подмирења захтјева америчких грађана. Дио совјетске имовине у САД састојао се из депозита једне руске корпорације код Белмонта, приватног банкара у Њу Јорку. Када je руска корпорација национализована, на основу совјетског права банковый рачун у САД je постао власништво совјетске државе. Пошто je закључен споразум са СССР влада САД je покренула правки поступай против Белмонтових извршиоца за добијање депонираних фондова. Пошто je Влада изгубила пред нижим судовима, затражила je интервенцију Врховног суда САД. Тако je дошло до познатог случаја United States V. Beimont (66) у коме се суд први пут изјаснио у погледу вриједности предсједничких споразума, закључених само на основу уставних овлашћења Предсједника. Овдје се постављало и питање екстратериторијалне примјене совјетског закона о национализацији на штету јавног поретка државе Њу Јорк. Одговарајући на ове примједбе, судија Сатерленд je у име суда рекао да су извршни уговори пуноважни и да je за њихову пуноважност ирелевантно да ли су у сукобу са јавним поретком државе Њу Јорк: „МИ не оклијевамо да разматрамо да ли he бйти нарушена политика државе Њу Јорк, пошто смо мишљења да никаква политика државе не може имати превагу над међународним компактом о коме je овдје ријеч [...]. Да преговарагье, прихватање цесије и споразума и сагласности без сумње спада у надлежност Председника [...]. У погледу онога што je овдје учињено Извршна власт je овлашћена да говори као једини орган [...] владе. Цесија И споразум у вези са тим не траже, као у случају уговора, како се тај термин употребљава у одредби Устава (чл. II 2) о закључивању уговора, сагласност Сената [...]. Постоје многи такви споразуми, од којих се као илустрација могу навести протокол, modus vivendi, поштанска конвенција, и споразум који се разматра [...]. Штогод Сједињене Државе правоваљано предузму, у оквиру поља својих надлежности, нужно се мора извршити“ (67). Интересантно je да се врло олако прешло преко питана праведне компензације у вези Петог уставног амандмана: овим споразумом се не дира у питање имовинских права америчких држављана већ само у права руске корпорације. Страни држављани 1 се морају обратити својој влади да би добили накнаду за своја права. Можда je још интересантнији случај United States v. Pink (68), који je врло сличав случају Белмонт са том разликом што je намјесто банковног рачуна била у питању имовина бившег руског осигуравајућег друштва, и што потиче из 1941. У мишљењу већине Врховног суда истакнуто je да су „САД на основу Литвиновљеве цесије стекле само она права ко je je Русија имала“ и да питање да ли je Русија имала икаква права „завися од исправног тумачења руског права“ и да судови државе нијесу погодни да то одређују. „САД настоје не само да заштите потраживање које држе, већ и потраживања својих држављана“. Суд je истакао да Je Конгрес

(66) United States v. Belmont, 301 U. S. 324 (1932). (67) Ibid., pp. 330-32. (68) United States v. Pink, 315 U. S. 203 (1941).