Анали Правног факултета у Београду

МБЪУДРЖАВНИ УГОВОР И ЗАКОН У САД

прећутно одобрио Литвиновљев споразум, Јер je „одобрио именовање комесара за одређивање потраживања америчких држављана против совјетске владе“ (69). Говорећи у начелу, Суд je изјавио: „Уговор je , закон земље 1 на основу клаузуле супремације (чл. 6, ст. 2) Устава. Овакви међународни компакти и споразуми као што je Литвиновљева цесија имају сличая углед (dignity) [...] закон државе мора уступити када није у сагласности или нарушава политику или одредбе уговора или међународног компакта или споразума [...]. Ми се овдје сусрећемо са једном искључивом федералном функцијом. Ако закони државе и њихова политика не би уступили пред извршењем спољних овлашћења САД, онда би наша спољна политика била изиграна. Ово су деликатна питања. Ако би акција државе поништила или измијенила нашу спољну политику, могле би наступити озбиљне последице“ (70). Дакле, и када су у питању тзв. Executive Agreements важе иста правила као код сукоба међудржавног уговора и закона држава. До истог закључка би дошли ако би анализирали многе друге случајеве из ове области (71). Нека закључна разматрања. Свакидаппьа пракса међународних односа САД покреће и захтијева да се питање сукоба међудржавног уговора и закона држава једном до краја ријеши, jep се сматра да je питање још увијек дјелимично отворено. Тако, на примјер, иако je питање односа међудржавног уговора и закона држава рашчишћено у начелу, како je напријед изложено, федерална влада није никада покушала да покрене спор и деректно нападне статут државе који je у сукобу са међудржавним уговором. У пракси се то оставља да се рјеши у приватноправним споровима. На тај начин, без обзира на то каква су правка питања била покретана у тим споровима, основно питање у својој комплексности није разматрано нити je о њему одлучивано од стране Суда. Од интереса je овдје споменути и случај Sei Fujii v. State (72), којом су приликом судови Калкфорније били суочени са питањем пуноважности закона државе о праву странаца да посједују земљиште у односу на Повељу УН. Овим законом je забрањено странцима који нијесу примили држављанство да буду власници земљишта у Калифорнији, осим ако им то, право није дато међудржавним уговором. Sei Fujii je јула 1948 покренуо поступак против државе Калифорнија у вези конфискације (escheat) непокретности у питању. Superior Court of Los Angeles County je пресудио да je имовина прешла y власништво државе, на што се овај жалио. Судија Вилзон (Emmet Н. Wilson) из Апелационог суда заузео je становиште да je овај закон у супротности са Повељон УН (73): „Повеља je постала .врховни закон земље; и судије у свакој држави су њиме обавезани. Све што би у уставу или законима државе било у супротности с њиме je правно непостојеће“ (Устав САД, чл. VI, сек. 2). Члан I Повеље садржи међу циљевима и принципима ,Да развија пријатељске односе међу нацијама

(69) Joint Resolution, од 4 августа 1939, 53 Stat. at L. 1100, Chap. 421. (70) United States v., Pink, Ibid., pp. 231—32.

(71) Y ову категоризу спадају и случајеви: Moscow Pire Insurance Co., v. Bank of New York and Trust Со., 280 N. Y. 286, 20 N. E. 2d 758 (1939), 309 U. S. 624 (1940). 595 Cal. App. (1950), reserved, 38 Cal. 2d 718, 24? P. 2d 617 (1942).

(72) Sei Fujii v. State, 217 P. 2d 481 Cal. App, (1950) rehearing denied, 218 P. 2d 595 Cal. App. (1950), reversed, 38 Cal. 2d 718, 242 P. 2d 617 (1942). (73) 217 P. 2d 471 Cal. App. (1950).