Анали Правног факултета у Београду

282

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

твеног живота врше одређену јавну службу и посвећују сву своју активност заједници ради задовољења општег интереса, онда ce поставља питање да ли ce редовна војна обавеза још увек мора издвајати тако да представља само част и на јвишу дужност a да ce не признаје y радни односно пензијски стаж. Чињенида да je редовна војна обавеза највиша и основна обавеза и да одбрана отаџбине представља част за сваког грађанина, не може бити разлог за непризнавање војне обавезе y радни односно пензијски стаж. Ако ce службеницима који су добровољно ступили y службу признаје радни стаж, зашто ce не би, тим пре, одговарајући стаж признао и оним лицима који морају ступити y службу обавезно односно обавезним службеницима. Зар само зато што je то највиша и основна дужност? Beh давно je академик проф. Крбек уочио: „Моменат дужности постоји код сваког јавног службеника. Овдје код принудног тај je моменат нарочито увећан. али je интензивност ове дужности различна код разних врсти принудних службеника. Због потенциране дужности говори ce често, на мјесто о јавној служби, о јавној дужности, но ово још не значи да овдје не би било јавне службе, односно јавног службеника. Принудни службеници су само посебна врста јавних службеника, који ce истичу својим нарочитим особинама“ (14). Кад je ово гледиште ироф. Крбека било исправно још пре рата, тим пре je ано данас исправно јер указује колико дужност војног обвезника подигнута на степен највише дужности, логично води и признавању ове обавезне војне дужности y радни односно пензијски сгаж, јер су војни обвезници службеници посебне врсте и то обавезни и по посебном закону. Одраз те стварности огледа ce већ и y извесним нашим позитивним прописима. По Закону о радним адносима („Сл. лист ФНРЈ“, бр. 17/61) „ако je радник позван на војну вежбу односно на дослужење војног ршга до три месеца за време отказног рока, ток отказног рока зауставља ce даном пријема позива и наставља ce no повратку са војне вежбе односно дослужења војног рока“ (чл, 309, ст. 1). У истом смислу ово питање решава и Зак. о јав. служб. чл. 132, ст. 2, „Сл. лист ФНРЈ, бр. 53/1957). Овде ваља нагласити да по Зак. о рад. односима y овом случају „радни однос не- може престати пре истека четрнаест дана од дана повратка са вежбе односно дослужења војног рока“ (чл. 309, ст. 2). У истом смислу говори и Закон о народној одбрани „Сл. лист ФНРЈ“, бр. 30/1955) кад изричито прописује да ce „време кеје војни обвезник по позиву војних органа проведе y редовном радном времену на вршењу послова y вези са војном обавезом сматра [... ] као време проведено на редовном раду“ (чл. 88, ст. 2). И Закон о пензијском осигурању („Сл. лист ФНРЈ“, бр. 51/1957) осигураницима признаје време које војни обвезник проведе на војној вежби (чл. 24, тач. 2). Може ce приметити да су ови случајеви пример да ce и кроз законске текстове y овом питању постепеио већ одражава процес преображаја традиционалног схватања појма војног обвезника и његових права, пошто одређена војна обавеза не само не прекида радни стаж већ зауставља чак и ток евентуалног датог отказног рока с тим да радни однос престаје тек четрнаест дана од дана повратка са вежбе односно дослужења војног рока.

•<l4) И. Крбек: Управно право, књ. 11, 1932, с. 116 —177.