Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

293

Такве су скупине пре свега привредне организације, a затим и све остале самоуправне организације радних људи y свим осталим областима друштвеног рада, које Преднацрт све заједно обухвата називом радна организација. Чак ce, y складу с овом мишљу, и само Савезно веће показује, y неку руку, као представник таквих постојећих органских друштвених скупина. Наиме, Савезно веће првенствено представља општине (комуне), јер ce посланици овог Већа бирају од стране грађана y општини. Општина je несумњиво једна од основних органских скупина нашег друштва, заснована на територијалној основи, за разлику од других таквих скупина, заснованих на другим основама, али je ипак исто толико (ако не више) значајна, па као таква треба да буде и представљена y Скупштини. У ствари, овако схваћен састав Савезне скупштине представл>а ову као установу која синтетизира и усклађује различите друштвене интересе, израсле из органских интересних скупина друштва, било професионалних било територијалних. Овако схваћена, Скупштина има нешто од тзв. економског представништва, чија je мода била почела већ између два рата y Европи. Идеја интересног или економског представништва има једну несумњиво добру страну она не полази од апстрактно узетих једнаких и самосталних грађана, од којих je полазила класична буржоаска демократија, проглашујући једнакост свих грађана пред законом, a сваког грађанина узимајући као искључиво самосталну јединку, без обзира на његове друштвене везе и положај. Тиме-је превидела стварну неједнакост ових јединки, која je управо потицала из тих њихових друштвених веза и положаја, a пре свега вапијући класну неједнакост. Схватајући тако грађане, буржоаска демократија je државу, a пре свега њен највиши орган, скупштину (парламент), организовала као израз овако самосталних замишљених као једнаке, усамљених, a стварно неједнаких јединки. To je значило једнодомни парламент биран непосредним општим правом гласа. Разуме ce да ce услед стварне неједнакости и постојања стварних друштвених скупина на основи друштвених веза и положаја, па тиме и интереса, није могао добити жељени склад ни y држави ни y парламенту. Ове апсолутно једнаке јединке су ce морале окупљати y извесне скупине, y иолитичке огранизације, пре свега политичке странке, да би браниле своје интересе и погледе, различите од оних других скупина. Само, пошто jé дела државна организација почивала на апстрактно схваћеном једнаком и самосталном грађанину, a не на стварно постојећим скупинама, дајући тако искривљену слику друштва, то je и политичко организован»е y политичким странкама, које су уз то стојале под вођством буржоазије, морало бити искривљено људи су ce организовали према политичким идеологијама, које су исто тако искривљено одражавале друштвену стварност, a не према својим непосредним стварним интересима. Тек поступно основна класна подела долази до изражаја и y политичким ортанизацијама, али никад потпуно, и радни народ остаје само делимично представл>ен. Идеја о економском, односно професионалном представништву тежи да пође y супротном правцу да узме друштво y његовом стварном са-