Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗИ

Г. И. Тункин: ВОПРОСЫ ТЕОРИИ МЕЖДУНАРОДНОГО ПРАВА, Москва, 1962, с. 1-331. Професор Григорије I. Тункин, један од водећих аутора међународног права у СССР, објавио je ових месеци своју књигу о питаньима теорије међународног права. Оно што je основна мисао аутора јесте жеља да објасни извесна схватања XXII Конгреса Комунистичке партије СССР која се тичу међународних односа и перспективе њиховог развоја. У том погледу проф. Тункин указује на доследност Лењинове идеологије и данашњег развоја међународнога права, онако како je то схваћено после XX Партијског конгреса. Стаљинову епоху аутор квалификује као период култа личности коме су одговарали догматизам и бескрајно цитирање познатих места. To je, по мишљењу аутора, довело до правног нихилизма, до одвајања од реалне активности науке међународног права у СССР. Напротив, по аутору, међународно право после Октобарске револуције ишло je у правду који je за’хтевао његово приближенье новим условима међународне заједнице и по своме саставу и по начелима на којима се оснива. Распад колонијалног система даје нове аспекте међународној заједници, онр што je било поставлено Ленинским тезама противу колонијализма. С друге стране, по суштини, Тункин сматра да je до трансформације међународног права дошло постављањем нових директивних принципа као што су начела неагресије, мир ног решења међународних спорова, самоопредел>ења народа, мирне коегзистенције, разоружања и забране пропаганде рата, подвлачећи да ови принципи не негирају него напротив учвршћују старе демократске принципе међународног права. У овом погледу међу писце који постављају основе новог међународног права аутор убраја и професоре М. Бартоша и М. Радојковића, као теоретичаре мирољубиве активне коегзистенције. Од специјалног интереса јесте Тункинова теза о демократизации процеса стварања' норми међународнога права, специјално на међународним форумима. Важно je нагласити да иако Тункин остаје при тези да уговорни карактер међународног права je одлучујући, он ипак указује да се не може имати потпуно ’негативан став према тзв. помоћним изворима у ко je долазе јуриспруденција, доктрина, рад друштвених и научних организација* нити се могу негирати основна начела као извор права, мада остаје при схватању да општа начела из чл. 38 Статута Суда међународне правде, не представљају неки посебни извор. Оно што je битно у погледу посматраньа развоја извора међународног права јесу разматрања о закономерности развоја савременог међународног права и о утицају хладног рата на тај развој. Тункин закључује да све јачи утигај сила социјализма над силама империализма и све јачи развој мирољубнвих сила у свету остварују нову и оптимистичку перспективу развоју међународног права. Оно што je битно у овој књизи то су 111, IV. и V део посвећен односима међународног права и спољне политике, улози форме и система држава у формирању међународног права и најзад стварању једног новог међународног права између социјалистичких држава у свету. Као што je међ/народно право потпора за правилну међународну политику тако je, по аутору, улога држава у међународном праву и њихова одговорност једна од полуга за његов 'правилни развој. Мирољубиви односи засновани на пролетерском интернационализму створиће могућност да ce још више демократизују норме међународног права. Тункин завршава потребом да ce нарочита пажња поклони изучавању баш тих односа јер ће они допринети још више правилном развоју међупародног права уопште.