Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗИ

231

Сматрамо да je књига проф. Тункина по своме духу прекидање са досадашњим схватањима „јаловог догматизма“ у совјетској науци међународног права, не само зато што то каже Туыкин већ зато што je она ослобођена ограничења на званичне цитате и што je бацила поглед на прави циљ међународног права. При томе треба нарочито напоменути да Тункин у својој књизи цитира огроман број писаца и дела како из совјетске тако још вше из западне литературе, одређујући вредност појединих дела и ставова према њиховом унутрашньем значењу а не према томе одакле долазе. Уосталом, цела ауторова концепција иде на тражење путева за стварање мира и мирољубиву коегзистенцију као основног циља науке међународног права, a тај се циљ може постићи једино заједничким напорима свих система. Једна књига која заслужује да буде запажена и која представља вероватно нови правац у развоју међународног права уошпте.

М. Бартош

Gillian White: NATIONALISATION OF FOREIGN PROPERTY. London, 1961, Stevens and Sons, 283 pp. Од Другог светског para до данас број јзвршених национализација у разним деловима света je већи него што je био икад раније. С тим у вези појављује се и велики број студија, монографија и чланака посвећених овом необично важном питању, за које су заинтересоване како землЈе извознице тако и земље увознице капитала. Аутора у првом реду интересује правна ситуација која се ствара мерама национализације, иако правилно примећује, да концепција национализације садржи многе неправне факторе, јер су то у првом реду економске мере чији су мотиви често политичке природе. Не треба сматрати, подвлачи аутор, да je национализација везана само за социјалистичке землав или за једну одређену политичку партију. И у капитапистичким земљама je вршена национализација. Пример за то je TVA (Tennessee River Valley Authority) y САД, британски Закон о национализации рудника од 1938, затим мере национализације предузете у Ау>стрији, Египту, Индији, Индонезији, Ирану и др. Најјачи мотив je свакако жељај да -се држава Ьслободи доминације страног капитала. Често je нека инострана корпорација толико снажна да влада не само економским него и политичким животом неразвијене земље. У таквим случајевима La Pradelle, на пример, и дпуги сматрају да je национализација оправдана. Међутим, тај елемент се често злоупотребљава, сматра аутор (пример je „национализација америчке имовине у Куби 1960“). Аутор се нарочито задржао на питању компензацијз за национализовану имовину које има необично велики практични значај. Сви они који на било који начин улажу капитал у иностранству начисто су .са чињеницом да држава има право да у цшьу јавне користи национализује имовину странаца. Стога питање накнаде, њене величине, рока исплате, ефективности, долази у први план. Зато je аутор овом питакьу у својој студији дао изузетно велики простор. Национализација Англо-иранске петролејске компаније и Међународне компаније за пловидбу Суецким каналом су, према аутору, потврда да те мере представљају „незакониту дискриминацију странаца“ и да као такве значе „повреду међународног права“. На основу бројних примера, који се односе на компензДцију имовине странаца која се даје било у виду глобалне суме или чак директив појединцима (правним или физичким лицима) на основу њихових захтева (случај компензације коју je влада Мексика исплатила америчкој Sinclair