Анали Правног факултета у Београду

232

АНАЛИ ПРАОВНОГ ФАКУЛТЕТА

Oil Corporation и британској Whitehall Securities Corporation), аутор констатује да постоји пракса у међународном праву по којој се у случају национализације даје накнада странцима за национализовану имовину (изузетак je једино национализација извршена у Совјетском Савезу 1917 која, по речима аутора, представља „конфискацију а не национализацију“). Он такође подвлачи да су и социјалистичке земље у којима je укинута приватна својина и које по правилу нису давале накнаду својим држављанима за национализовану имовину, признавале своје обавезе на међународном плану, У погледу заштитних мера и правних лекова који стоје на расположењу странцу, аутор кбнстатује да се имовина странаца у домаћој држави може да штити на разне начине. Најстарији познат начин je путем билатералних и мултилатералних конвенција. Исто тако постоје трговински споразуми, споразуми о пријатељству, трговини и промету, затим клаузуле о најповлашћенијој нацији. САД су после рата закључиле осамнаест уговора о пријатељству, трговини и промету. У свим тим уговорима се наводи да ће у случају „одузимања“ (намерно je избегнут израз „национализација“ да после држава не би тврдила да je у питању нека друга мера) имовине америчким држављанима, држава платити правичну и ефективну накнаду (just and efective compensation). Међународни суд правде предвиђа се као надлежан за решење спора, уколико државе не би биле у стагьу да ренте питање накнаде дипломатским путем. Поред споразума постоје и приватна осигурања. Међутим, треба одмах истаћи да ни једно осигуравајуће друштво неће да осигура имовину од ризика експропријације или других форми одузимања, што je сасвим разумлгиво jep je то ризик који прелази уобичајене ризике који се могу осигурати. Државно осигурање за сада постоји само у САД и њиме су покривени само амерички инвеститори. То je j единствен начин осигуратьа којим влада САД жели да подстакне своје држављане за инострана улагања. То значи да ће у случају експропријације и национализације, сопственик коме je имовина одузета затражити од владе да га обештети (влада у таквим случајевима може да потражи компензацију од државе која je извршила национализацију, али то je друго питавье за које више није,заинтересован појединац). Овакав начин давања компензације домаћим инвенститорима за њихову национализовану имовину у иностранству, влада САД je отпочела на основу Закона о привредној сарадњи од 1948. У почетку то je био само ризик у случају неконвертибилности зарада у доларе код неповољног званичног курса валуте. Гаранција се 1950 проширила и на ризик у случају експропријације. Ова компензација од стране владе САД била je ограничена само на земље које су учествовале у Програму обнове Европе; обим се 1951 проширио на све земље на које се односи Закон о узајамној помоћи, а 1953 укључио je све земље са којима je влада САД склонила споразуме о гаранцијама. За инвеститора који жели да се користи овим гаранцијама није довољно да кодаже да je држављанин САД и да постоји споразум о гаранцијама са односном земљом у коју жели да инвестира. Пројект инвестиција треба да долази у оквир програма о узајамној безбедности и мора бити одобрен од владе земље где пројект треба да се изведе. Потребно je да je реч о новом програму jep се гаранције не протежу на већ постојеће инвестиције. Инвеститор затим склапа уговор са Агенцијом за узајамну безбедност у Вашингтону. Може се десяти да Агенција одбије гаранцију у конкретном случају због тога што je ризик исувише очигледан. Уговори о гаранцијама се склапају најдуже на 20 година. По Закону максимална граници гаранција je 500 милиона долара, али у оквиру тих гаранција не постоје ограниченна у погледу величине инвестиција за које се даје гаранција. У случају национализације амерички инвеститор се обраћа влади за компензацију и њој цедира сва своја права према иностраној земли ко ja му je национализовала имовину. Иако на изглед добија доста гаранција, амерички пословни човек нерадо закључује ове уговоре. Разлози: он не жели да над собом йма непрекидну контролу владе САД која