Анали Правног факултета у Београду

ГЕРИКАЗИ

233

жели да се увери да je инвестиции а у складу са програмом. С друге стране, како аутор правилно уочава, било би нереално очекивати добијање тако широких гаранција без икакве контроле од стране владе. Последњих година направљено je неколико покушаја да се приватне инвестиције заштите мултилатералним конвенцијама, али изгледа' да тај начин не даје довољно сигурну заштиту. На плану међународног приватног права поставља се питање до ко je мере je ефикасна заштита коју пружа суд неке треће земље, уколико се национализована ймовина нађе на јурисдикционом подручју тог суда. Англо-иранска петролејска компанија je после национализације поднела захтеве за накнаду штете судовима у Италији, Адену и Јапану. У случају Anglo-Iranian Oil Со. Ltd. v. Jaffrate and others, суд у Адену je оспорио вал>аност иностраних мера национализације и пресудио да танкер RoseMary са петролејем. припада Англо-иранској компанији. Судови у Италији и. Јапану, међутим, нису сматрали да се мере иранске владе противе јавном поретку Италије односно Јапана, те сходно томе нису могли да задовоље захтев компаније, Слично je поступио и суд у Бремену 1958 одбијајући захтев холандских фирми које су полагале право на дуван извезен у Немачку са плантажа које су пре национализације припадале тим фирмама. Прелазећи на крају на питање заштите које појединцу пружа међународно право, аутор подвлачи да су се сви захтеви за накнаду национализована имовине извршене после Другог светског рата решавали дипломатским преговорима. Са изузетком случаја Англо-иранске петролејске компаније, Међународни суд правде није решавао овакве случајеве (вероватно због тога, сматра аутор, што то није подесан форум за велики број посебних случајева који се јављају у вези са мерама национализације). Главки недостатак дипломатске заштите са гледишта појединаца je по мишљењу аутора у дискреционом карактеру одлучивања његове владе. Исюьучиво од извршне власти зависи да одлучи, у складу са околностима случаја укључујући и политичку ситуацију, да ли ће заступати одређени захтев, како и када he га презентирати. Влада може да реши или да одбаци захтев а може да измени износ који се на име накнаде тражи. Све то ствара осећање несигурности и још више шири неповерење инвеститора да улажу у иностранству. Аутор детаљно анализира мере национализације, облике и висину компензације у источноевропским земљама. За иностраног инвеститора из капиталистичких земаља ова анализа je од посебног интереса, jep социјалистички пут изградње постаје веома привлачан за многе земље Африке и Азије у којима je инвестирано доста капитала са Запада и где су потребе за улагањима још увек велике. Искуства из источноевропских земал>а могу, корисно да послуже при процењивању ризика, Дајући овај приказ сматрамо да je потребно осврнути се на нека места у овој, иначе веома занимљивој, студији. На с. 25 аутор тврди да мере национализације које je предузела кубанска влада 1960 „’нису биле мотивисане жељом кубанске владе и народа да се ослободи доминације америчког капитала“. Оне су биле предузете као репресалије за укидање квота за куповину кубанског шећера. Свима je, међутим, познато да су америчке компаније располагале најбољом земљом на Куби, засејавајући je шећерном треком и да су монополски диктирале цену шећера на тржишту. Национализација. ових компани ja била je значи ус лов sine qua поп за касније извршену аграрну реформу и постављање основа националне привреде, што je био један од основних циљева револуције. На другом месту (с. 130—144), када говори о случајевима Англо-иранске петролејске компаније и Међународне компаније за пловидбу Суецким каналом, аутор се очигледно слаже са онима који тврде да je „оваква експропријација уперена само против странаца, да има дискриминаторски характер и да се. као таква противи утврђеним правилима међународног јавног права“. Не може се, међутим, тврдити да je „утврђено правило ме-