Анали Правног факултета у Београду

234

АНАПИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ђународног права“ по коме није дозвољена експропријација и национализаций имовине странаца у случајевима кад уопште не постоје интереси домаћих држављана на имовину која je предмет национализације. Национализација je у таквим случајевима уперена на предузеће које експлоатише одређене националне изворе а не на странце као такве. Аутор, с друге стране, критикује ситуацију у којима се апсолутно не може говорити о дискриминации (мере национализације у источноевропским земљама, у Јутославији) и сматра да je једнак поступак (equeal treatment) значио изузетно тешку ситу ациј у за странце јер није задовољен принцип брзе, сразмернo и стварне накнаде, што je минимални стандард по међународном праву. Држава мора да обезбеди тај стандард за странце, сматра аутор, а са имовином домаћих државл>ана може да поступи по својим законима. Тачна je констатација аутора да je узајамно неповерење земаљаизвозница земаља-увозница капитала један од глявних недостатака у развијању међународне економске сарадше. Аутор je то илустровао низом примера. Не може се, међутим, одобрити критика аутора упућена поводом резолуције Генералне скупштине ОУН (од 21. XII. 1952), према којој „право државе да слободно користи своје природне изворе и богатства представља саставни део вьеног суверенитета“. Аутор сматра да je’ главки недостатак ове резолуције „што у први план истине право државе да врши национализацију, игноришући обавезе државе да странцима исплати брзу, сразмерну и стварну компензацију“. Без обзира на ту критику, тачно je да се инострани инвеститор врло тешко одлучује да инвестира свој капитал, ако за његову судбину није ни приближно сигуран. Међународна ситуација je сазрела да се како питатье инвестиција тако и питање национализације регулише на међународном плану.

Јелена Вилус

Jean Rivera: DROIT ADMINISTRATIF. Paris, Dalloz, 2 éd., 1962, 462 pp. Ова књига проф. Ж. Риверо-а обухвата наставно градиво управног права на другој години правног факултета и садржи: увод са појмом и развојем управе и управног права; правые основе управне делатности; начело законитости; административно уговоре; управно судство; одговорност за штету; организацију управе и децентрализованих јединица и облике управне делатности. Ово су само Главки одељци књиге у којима проф. Р. на изванредно јасан начин излаже основне проблеме француског управног права. Његов основни став у погледу састављања система излагања управног права даје печаг целој његовој књизи. По речима Р. „Управно право може извршити своју друштвену функцију само ако je разумљиво и приступачно. То захтева, супротно правном егзистенцијализму, и поред свих тешкоћа за остварење овог задатка, улагање напора да управно право има свој складно састављен систем“. Француско управно право засновано углавном на пракси посебног управног судства изазвало je тежњу теорије управног права да, супротно осталим гранама права, одреди посебан основ правила управног права. Јер, како проф. Р. каже, проблем теориске обраде француског управног права спојио се „са практичним проблемой надлежности управног судства: за одређивање ове надлежности желело се једно јединствено начело [...] тако се дошло до тога да je тражено начело ко je 6и било основно начело свих посебности управног права.“ (с. 33). Проф. Р. сажето даје преглед напора теорије француског управног права у овом погледу али je против једног јединственог основа за објашњење свих посебности правила управног пра-