Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

236

придржава правила овог неконституисаног, али због тога фактички ништа мање хомогеног друштва. Оно je изван домашаја држава, мада су сви ньегови чланови држављани неке државе и имају седиште у једној држави. Управо ова територијална и држављанска веза омогућила je да државе, доносећи акте који се тичу њене спољне трговине a који дерогирају међународно професионално право, односно поједина његова правила, приморају своје држављане, чланове „међународног друштва“ да им се повинују и извршавају. Стога аутор на једном месту и каже: „Колико год да je велика независност међународног друштва продаваца и купаца, она не може бити потпуна и сукобљава се са постојањем „друштвом држава“ које je врло љубоморно због његове садашње супрематије“. „Али, наставља аутор, интервенција државе не изгледа да произилази из принципијалног непријатељства ко je би иначе нужно водило прописивању повезаног и сложеног система забрана већ пре из практичких; потреба“ (с. 229). Ова ограничена аутономије међународног друштва продаваца и купаца државе врше, по аутору, на три начина: 1) прописима о регулисаньу сукоба закона, 2) учешћем државе у међународно друштво продаваца и купаца и 3) административним регулисањем међународне трговачке купопродаје. Друга половина кньиге посвећна je овим питањима и оцени њиховог места и значаја у међународној трговачкој купопродаји. Са оваквом концепцијом аутора не бисмо се могли спожити. И то би био једини приговор овој иначе одлично написаној и документованој књизи. Наши приговори су како теориског карактера, тако и друштвено-политичка оцена ситуације како нам je приказује аутор. У својим поставкама аутор je као што смо рекли, пошао од поставке да су учесници у међународној трговачкој купопродаји, с обзиром на њихов карактер учесника на међународном тржишту, независни у својим актима од њиховог, па самим тим и било ког националног права и да тако ослобођени они могу да стварају своје право, прилагођено њиховим потребама и укусу. С друге стране, у данашњим условима све већих мешања и заинтересованости државе за регулисаше економских, па и спољнотрговинских односа, да не говоримо о социјалистичким државама где je ова заинтересованост потпуна доводи учеснике међународног робног промета у ситуацију да се „правдају“ пред својом државом, наводећи да међународно друштво трговаца захтева придржавање од њега прогоlсаних правила и да je санкција њиховог непридржавања немогућност учествовања на међународном тржишту, што je за сваку државу довољан разлог (економски) да пред тим аргументом попусти. Неоспорно да огромна економска снага међународног капитала и овде детерминише однос међународног друштва продаваца и купаца и појединих држава. Аутор je несумњиво био импресиониран овом снагом, кад jy je кроз своја истраживања сагледао, и зато jq без двоумљења дао превагу међународном друштву продаваца и купаца. Штавише, он у закључку и каже: „Може се тврдити да je тенденција у смислу једне све веће, све потпуније, све шире аутономије разних области међународног пословног света“. Нама се не чини да ствари тако стоје a најмање у перспективи њиховог даљег развоја. Могућност странака да самостално регулишу свој уговорю-i однос позната je и призната било да je у питању купопродајни уговор унутрашњег карактера, било уговор који садржи елемент иностраности. У првом случају реч je о слободи уговарања, у другом о аутономији воље странака и слободи уговарања. На унутрашњем, националном плану слобода уговарања трпи већа ограничења (повећање броја императивних норми, примена националног ordre public, утицај административних аката, итд.). С тим y вези, да се и економско-политички изразимо, моћ националног капиталисте се смањује. Мањи капитал пристаје на компромис и подвргава се ограничењима a већи бежи у сфере где држава још не може да га достигне, мада га већ и данас озбшьно угрожава, у клуб Кановог „међународ-