Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗИ

237

ног. друштва продаваца и -купаца“. Одавде он пружа последњи отпор сада већ заједничком интервенционизму држава, тим слабији што све већи број гьегових чланова, оставши у националним оквирима, мора да се подвргава прописима своје државе, супротним правилима међународног друштва. Кратак поглед на ова кретања мислимо да je био користан да покаже који су прави разлози извесних правних појава, теориских концепција и сгавова о овим питањима. На међународном плану слобода уговарања се изражава кроз аутономију воље странака (која у себи укључује и првобитну слободу уговарагьа). Приликом закључења једног међународног трговачког купопродајког странке могу аутономно одредити право које ће бити надлежно за регулисање њиховог односа. Поставља се питање да ли странке могу да регулишу свој уговор тако да предвиде да ни једно национално право неће бити надлежно за регулисање њиховог односа. Оне могу да га не предвиде; ту су судија или арбитар да га одреде, али, по опште прихваћеном становишпту, оне не могу да га искључе. И најшира аутономија воље странака, призната од француске судске праксе, не дозвољава ово. У једној пресуди Касационог суда од 21 јуна 1950 први пут je изричито потврђено „да je сваки међународни уговор нужно везан за закон једне државе [...]“. Но ова нужност везивања за једно национално право je условна: потребно je да, суд једне државе буде прозван да пружи заштиту или изврши арбитражну пресуду, па да дође до примене овог принципа. Иначе, ако све, па и регулисање спора, остане у односима уговорача, онда гьихов уговор, или црофесионално састављен уговор (типски уговор и општи ус лови) коме je један уговорач приступио или су га оба усвојила, не мора бити везан за национално право и у том смислу сви ти акти сачињавају аутономно право међународног друштва продаваца и купаца. Но странке по правилу регулишу свој уговорни однос одређујући надлежно национално право. Сам аутор констатује: „Углавном се претпоставља да странке никад не мисле да прецизирају у њиховом уговору који национални закон ће имати да га регулише. Ово je било тачно пре педесет година, но то je све мање и мање тачно у нашој епохи“ (с. 252). Ово одређивање националног права односно нужно везивање за њега не значи да странке не могу свој однос до танчина регулисати, било самостално, било усвајањем готових образаца уговора. Овде опет слобода уговарања странака, има своје пуно место. Уколико не дође до спора, што je правило, странке самостално регулишу свој уговорни однос, без обавезе позивања и примене одређених националних диспозитивних правила, a најчешће управо применом правила формулисаних од професионалног удружена под које потпадају с обзиром на робу која je предмет уговора. Но и у овом случају не сме се пренебрегнути (што je аутор несвесно учинио) да странке и овакво уговарање врше на основу националних (државних) позитивних правних правила о аутономији воље странака. Ако пак дође до спора, онда надлежни суд утврђује да ли су странке одредиле, изричито или прећутно, надлежно право, па ако то нису учиниле, он то чини на основу законом утврђених критериј ума. Исто тако он процењује да ли су одредбе уговора у сагласности са одређеним надлежним правним поретком, као и ca lex fori. Ако су оне противне нормама тих права, и у делу у којем су, онда су такве уговорне одредбе ништаве уколико би њихова ваљаност била противна „међународном“ јавном поретку. У таквом случају врши се ограничено слободе уговарања, инаЗе признате принципом аутономије воље странака, и то позивајући се не на национални јавни поредак (као што je то случај у унутрашњем праву) већ на међународни јавни поредак који je по својој садржини доста блажи. Из свега изложеног мислимо да произилази да, маколико били економски, а тиме и политички, моћни они чији су интереси у питању када се мери однос .међународног друштва трговаца држава, ипак су државне норме те ко je по правилу регулишу уговорне рдносе међународне трговачке купопродаје, маколико да je на пој единим местима путем ових норми оставлена слобода уговорним партнерима да сами регулишу свој однос.