Анали Правног факултета у Београду

Чепменово дело о професији јавне управе je плод великог рада. Аутор je 12 година путовао, прикушьао и обрађивао грађу, тако да у проспекту издавач каже да ће ово дело „највероватније бита прихваћено од стране данашње генерације као стандардно дело на том подручју“. То потврђује и богата библиографија која даје посебну вредност књизи. Писац. je већ раније имао из области јавне управе успеле студије Увод у француску локалну самоуправу и Префект и провинции ска Француска. Географско опредељење садржине у поднаслову дела je шире од стварног обима ове садржине. Писац се ограничава само на Западну Европу и утолико je ужи, на пример, од Е. Штрауса (Strauss) који у књизи Службеници који управљају укључује и Русију и остале европске земље изван Запада, а у општем делу и ваневропске земље. Метод je упоредни, уз коришћење резултата разних друштвених наука, највише права a најмање економије. Нарочито je испољен историзам тако да се, на пример, писац враћа чак у Римско царство да би описао поделу личности императора на јавну и приватну само да би показао римско наслеђе у савременој држави. Уочивши ову пишчеву намеру читалац се може зачудити што je историски увод несразмерно кратак (свега 35 страна). Међутим, само нешто касније, прелазећи од једног одељка на други у којима je рашчлатьено савремено занимање јавне управе услови службе или надзор, увидеће да није у праву. Сваки од тих делова има елементе историског погледа. Та комбинација je боља од начина излагања Е. Пусића у Управи где нема посебног историјског дела. Недостатак приказане књиге, као и свих дела те врсте, јесте да не иду довољно далеко у давнину- насупрот наведеном уџбенику др Пусића који допире до самог почетна јавне управе, до периода војне демократије. Чепмен почиње од Рима истичући да je царски Рим имао велики утицај на развој јавне управе у Европи. Но римска империја je била такође под великим утицајем источник деспотија које су преко сачуваних извора и непосредно деловале на кадрове у чијим je рукама био развој јавне управе у Европи. Историско излагање има низ празнина, на пример, изостављање византиске управе из одељка о феудализму и довољног излагања експеримената Француске револуције, давање нетачне периодизације државе јавних Служби (од периода између два рата, уместо крајем XIX века, тј. у доба настајања приватномонополистичког капитализма). Историјат садржи и неке оригиналке идеје, на пример, да je у време апсолутне монархије и енглеска уставна монархија била својеврсна апсолутна држава; затим интересантне илустрације, као што je утицај вишенационалног састава на службенички кадар Аустрије, итд. Анализа професије јавне управе у данашњој Западној Европи почиње одељком о структури њених носилаца.' Полазећи од обима јавне службе аутор поставља формулације о пријему у службу и изградњи њених кадрова. Излагања о обиму јавне службе садрже испитиванье управљања од стране министерства која су још језгро централне јавне управе у свакој западноевропској земљи, као и других државних институција ко je се сматрају аутономним телима јавног права. У оквиру разматрања о локалној и регионалној управи највише се пажње обраћа организацији полициских снага jep „je од свих државних служби [...] најтеже организовати полициске снаге. Свака земља се сусреће са дилемом да су националне полициске снаге много ефикасније него групација аутономних, локалних полициских снага, али да прекомерно ефикасне националне полициске снаге могу постати један од најснажнијих облика тираније. Полиција je јединствена јавна служба и обим у коме je она подређена непристрасној опољној контроли утиче не само на свакодневни живот грађана већ такође и на целокупну атмосферу у држави“ (с. 61). „Због тога, наставља аутор, ниједна земља у Европи не организује свој полициски систем независно од министарског руковођења, мада су наравне то нациста учинили. Исто тако данас нема посебног министерства полиције као што je било у време Фушеа“ (с. 61). Недостатак пишчевог приступа проблему полиције je у томе

239

ПРИКАЗИ