Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ЛРАВНОГ ФАКУПТЕТА

240

што се он уошпте не упушта у питање колико je могуће да та спољна контрола буде непристрасна с политичке тачке гледишта. У поглављу о пријему у јавну службу испитује се централизовано и децентрализовано регрутовање, као и посебни захтеви за пријем у неке службе и ресоре. Између осталог, износи се пример специјалног регрутовања за спольне послове, где аутор образлаже свој став да више нема разлога за одржавање овог подвајања регрутована за тај ресор. У вези с тим занимљиво je упоредити са тим излагана Штрауса о бирократији органа сползних послова која доводи до ниховог сепаратизма у односу на остале органе (с. 60). Поглавлье о изградњи кадрова састоји се од одељака о образовању кандидата, њиховој изградњи по уласку у службу и курсевима за усавршавање. Други део говори о условима службе: правима и дужностима службеника, сигурности њиховог прложаја, пензијама, дисциплини и унапређењу. Део контроли je посебно занимљив зато што садржи обиман историјат контроле, а затим се нижу главе о структури и особљу управних судова, овлашћенима управних судова и о специјалној институцији Ombdusman-a y Шведској, Данској и Финској, као и о финансиском надзору. Најзанимлзивији je оделзак о односу политичара и јавности према јавној управи. За разлику од схватана изражених у иначе веома свестраном и документованом Приручнику јавне управе које je издала ОУН, аутор подвлачи, сасвим реалистички, да јавни службеници не могу бити аполитични. Глава о односу између политичке и јавне управе пуна je деталзних анализа разних спона које везују политичаре и јавне службенике. После уводних излагања у овој глави су дати одељци: о министарским кабинетима, о амбициозним јавним службеницима, о јавним службеницима и изборима и о односу између јавног службеника и парламента. С обзиром да се у Југославији у току последних година нарочито интензивно ради на побољшању односа јавности и јавне управе, нарочито je интересантно поглавље о овој теми у Западној Европи. Писац полази од утицаја облика владавине на однос између грађанина и јавне управе. Он износи да у монархијама грађани показују поверење према јавним службеницима, док су У републиканским землзама веома лоше расположени према њша. У овом делу се налази и поглавље о синдикатима јавних службеника које корисно може послужити као један од извора података за социолошко и политичко испитивање ове професије. Срж студи ja професије јавне управе у Европи je форму лисана у последнем пасусу ове книге: „Током последних стотину година у Европи понављали су се покушаји да се укину арбитрарна овлашћења: судија помоћу кодификованог права, политичара писании уставима, јавних службеника формиранем управних судова. Арбитрарна власт je сада заменена анонимном влашћу а анонимна власт je антиномија јавне управе“ (с. 322). Ако Бернхем (Burnham) и Ричи (Rici) и остали пробирократски теоретичари потпуно претерују у извлачену последица из садашнег привременог бирократизована многих сектора друштвеног живота, научници као Чепмен, који не преувеличавају перспективе бирократије, шгшта мане не претерују у хибридној замисли да су снажна државна управа и демократија међусобно помирљиве. Ове две трупе аутора се много не разликују. Тако, на пример, Бернхем у Менацерској револуцији одлаже за будућност ову идеју др. Чепмена и негових истомишљеника, за једну другу, демократску етапу менаџерског друштва.

Александар Стојановић