Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗИ

241

2an Mejno: UVOD U POLITICKU NAUKU. Предговор dp. Јована Ђорђевића, превео Милорад В. Симић (св. 14 Популарне правно-политичке библиотеке). Београд, 1960, Савез удружења правника Југославије, с. 248. Свако ко je склон поређивању наћи he у овој књизидоста прилика за то. Моћи he да супротстави схватања једног' од свестраних политиколога Запада и југословенска марксистичка схватања изражена, у „Предговору“ проф. др. Јована Ђорђевића који достиже оквире праве студије. Као што je Мејноово дело на нашем језику једна од пионирских појава у преводилачком фонду политичких наука, тако je и ова студи ja један од првих радова знатног обима из наше литературе политичких наука. Ова студија као увод у Мејноово дело читаоцу je неопходна, јер, Мејно „не тражи и не утврђује суштину и специфичност политике. Он се не бави проблемима пблитичке власти, суштине, структуре и улоге државе [...]. Мејно говорио о законитостима у политичном друштву, али их не открива; расправља о предмету политичке науке, али га не утврђује као садржину и аспект стварности [...]. Мејно не покреће ова и друга основна теоријска питања теорије политичких наука и отуда његов рад није покушај да се научно заснује и образложи једна нова наука у политиди. Он нијансирано [...] критички и са пуним познавањем ствари указује на ограниченост, [...] идеолошку оптерећеност [...] у западној политичкој науди која je углавном предмет његовог испитивагьа. Али он не даје теоријску основу и методолошки поступак за превазилажење [...] слабости. Али, и поред ових ускости, Мејно даје значајан прилог за афирмирање самосталности политичких наука [...], шегови описи и оцене метода и технике [...] су не само технички прецизни већ и [...] ослобођени техничких детаља, жаргона и апстракција које најчешће налазимо у сличним радовима на Западу“ (Предговор, с. 21). Сем тога, Мејноова реченица не достиже упечатљиву јасност и лакоћу уобичајене стилизације у француској научној литератури. Његове формулације, иако су далеко од замршености, на извесним местима су неодређене, а на другим местима претерано лаконске, тако да све то отежава читаоцу да одржи пажњу. Најзад, распон Мејноове проблематике je, поред празнина, веома широк што ће показали преглед Мејноове систематике. Книга се састоји из четири одељка: 1. Предмет политичке науке, 2. Метода политичке науке, 3. Способност политичке науке, и 4. Позив попитичке науке. Први одељак je подел>ен на поглавља о разграниченьу поља проучавања на основу чега се формулишу односи политичке науке са осталим научним дисциплинама, као и проблем објективности који би пре ишао као почетно поглавље другог одељка. Одељак „Метода политичке науке“ je рашчланьен на четири поглавьа која се могу груписати на характер методе политичке науке, циклус истраживања и технику истраживања, напосе примену математике у политичкој науди. Док he циклус истраживакьа заинтересовати фундаменталне истраживаче, а исто тако унеколико и истраживаче који своје интеоесовање своде искључиво на потребе праксе [ове последње нарочито уколико се то тиче излагања о сарадњи друштвених наука (с. 136—138)], дотле he техника истраживан>а бити нарочито корисна за истраживачепрактичаре. Службеници ОМТ, на пример, у среским НО, задржаће нарочито своју пажњу на расноврсности давно насталог рачуна вероватноће и скорије настале употребе узорака и теорије игара, итд. (с. 172—178). Тек после овог пута кроз предмет и методу политичке науке читалац се може упутити у синтетичку пројекцију предмета и метода политичке науке усмерену на њену кОрисност, тј. у проблематику гьених., могућности у пружању научних резултата. План одељка о тим могућностима je овакав: „[...] Покушаћемо најпре да покажемо да се људске појаве, а нарочито политичке чињенице не опиру нужно објашњењу (као што je специфицирано у односу на разумевање); немајући претензија да допринесемо било шта ново таквом проблему, мораћемо, после толиких других, да поменемо детерминизам. Пошто будемо на неки начин оправдали системати-