Анали Правног факултета у Београду

242

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

зацију у нашем подручју остаће да се ближе одреди њен дух и скицирање њених модалитета“ (с. 184). Конкретније, полазна тачка поглавља о могућностима систематизације je проверавање детерминистичке концепције y антрополошким научним дисциплинама, да би затим аутор ове дисциплине довесгу везу са развојем човечанства и закључио о месту детерминизма у друштвеним, посебно политичким наукама. Прихватање детерминизма омогућује разне начине теоријске формулације о којој говори следеће поглавље. Најпре формулација посебних закона (разноврсност типова закона и разних начина њиховог изражавања) ; Затим покушај глобалне формулације монистички и плуралистички. Завршни одељак „Позив политичке науке“ говори о ширењу круга научног сазнања и због удела политичке науке, као и о уласку политичке науке- у друштвени живот. Ширење круга научног сазнаша значи да „као и све чињенице друштвеног живота, политичке појаве пружају градиво за друге интелектуалне подухвате [обраду политичких појава методама које не спадају у облает политичке науке већ, на пример, у области уметности АС: у питашу je да се они опишу, истакне њихова вредност и процени помоћ коју нам могу пружити“ (с. 215). Улазак политичке науке у друштвени живот значи не само однос Са политичном акцијом (вољни односи), него и однос са спонтаном активношћу, на пример, последице сондирања јавног мишљења. Већ током летимичног прегледа садржаја, читаочеву пажњу he привући својом посебношћу наслов главе последњег одељка „Књижевно описивање политичких појава“. „Ни je оригинално аок се примети да су супаршпптва око власти била " омиљена тема књижевности у многим епохама. Свакако разни писци, који су хтели да буду сликари свог друштва, занемаривали су политичке аспекте: Марсел Пруст je можда најтипичнији пример такве равнодушности [...]. Али, то није општи став као што [...] показују случајеви Балзака, Стендала, Золе [...]. Са овог глёдишта, изгледа нарочито корисно задржати се на роману. Овај књижевни род без граница дозвољава да се, захвал>ујући машти помешаној са стварношћу поменутих чињеница, лако изразе намере и понашакьа [...] која су умешана у политички живот“ (с.218). Мејно сматра да je кшижевност као сведочанство погледа једног друштва на политику елемент политичке анализе, већи или мањи, али никад занемарљив. С друге стране, у ставу према књижевности као извору документације треба бити доста резервисан, јер има белетристичких дела ко ja су научно објективна, а има их и доста таквих ко ja су изобличена пристрасношћу. Међутим, аутор je у тој опрезности неправедан према белетристици. Исто тако, у машем или већем броју, могао би се навести низ дела из друштвених наука ко ja су оптерећена превеликом пристрасношћу. Довољно je само поменути да у време кад су још многи теоретичари правые професије писали о правној држави, у време кад она то већ у много чему више није била, да je тада један књижевних правничке формације у делу Процес испао објективнији од ових научника. Или да узмемо други пример писање енглеских правника о енглеској локалној самоуправи и роман Мансарда који je, по свему судећи, ближи истиш!. Најзад, треба се подсетити да je Маркс једном рекао да je више сазнао о економици Француске из Балзакове Људске комедије него из многих монографија француских економиста. С друге стране, како изгледа, такозвана чиста наука која je, унеколико пандан уметничком правцу уметност ради уметности, представл>а нетто много горе у своме, научном домену 7 , него поменути уметнички правац на пољу уметности. Иако je неколико страшща раније Мејно рекао да приликом инвентарисаша метаполитичких начина приступања политтгчким чишеницама „стручњак у политичкој науци ваља да се чува сваке претензије на неку битну надмоћност (коју би осредњост досад постигнутих резултата чинила безначајном): битно je да се добро схвати разлика између природе научног објашњења и амбиције која надахњује остале поступке