Анали Правног факултета у Београду
САМОУПРАВНИ СИСТЕМ СХС
23
je нова административна подела земље: уведено je девет бановина на место 33 области, а срезови и општине задржани су са већ поменутим управним органима, док су самоуправна тела у њима укинута. Бановине, које су тада уведене, нису се поклапале са наслеђеним историјским покрајинама. Осям тога, у бановинама нису предвиђени самоуправни органи. Извршеним променама појачана je централизации а и све власти, •одоздо до горе, биле су директив подређене краљу. Распуштајући парламенат, у коме су се супротности услед низа нерешених и политичких и привредних питања и непрекидног мешања краља у политичке односе између странака све више заоштравале, да достигну врхунац са атентатом посланика Пунише Рачића на браћу Радиће, краљ je прокламовао да je „наступио час кад између народа и краља не може и не еме бити више посредника“. Тако су укинута, заједно са народном скупштином и забраном политичких партија, и сва остала представничка тела у којима je био садржан самоуправни систем државе Срба, Хрвата и Словенаца.
Ma да je самоуправни систем наметнут, углавном, од Радикалне и Демократске странке бројном доминацијом њихових посланика у штини и изгласавањем Видовданског устава, Демократска страыка није се увек солидарисала са настојањима радикалских владй и краља Александра да наметну своју диктатуру и да, не само управне, већ и самоуправне органе подреде својој политици. Позната je пракса (чак и у Србији у доба парламентарног режима од 1903 и 1914 године) да се, заједно са странном ко ja je била на власти, мења готово цео апарат, не само, у горњим форумима већ и у локалним јединицама. Нарочито се настојало да се пред изборе смене сви опозиционари са оних места ко ja су била важна за обезбеђење победе на изборима владајућој странци. У држави Срба, Хрвата и Словенаца таква пракса се наставила у још драстичнијем виду. Посланици Демократске странке, а нарочито, посланици опозиције, често су интервенисали против такве праксе. Они су, и у скушптини и у штампи, окарактерисали режим радикалских влада (којих je било од 1921 до 1939 год: 30, од укупно 39, од којих je 10 образовао Пашић) кар „олигархи) ски систем прикривен псеудопарламентаризмом“. У систему самоуправа, међутим, највише je критикован изборни систем, који je омогућавао да влада чини велике злоупотребе приликом спровођења избора за сва представничка тела. Према писању штампе, готово за све време трајања парламентарног режима, изгледа да слобода избора ни je била уопште обезбеђена. Владе се, найме, нису устезале да својим решењима, или чак решењима подређених органа, смењују председнике бирачких одбора уочи самих избора уколико им ови нису уливали поверење да ће радити у н>ихову корист иако je зато био надлежан, по Закону о изборима народних посланика, искључиво Државни одбор. На место смењених председника поставл>ани су људи одани режиму, а у неким општинама, ко je, су биле опозиционарски расположене, поставл>ани су чак и посебни комесари. Полицијске мере биле су примењиване не само према комунистима који би