Анали Правног факултета у Београду

24

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

покушали да изиђу на наборе (као на изборима од 8. 11. 1925 под именем „Републиканског савеза радника и сељака“), већ и према свима онима за које се сумгьало да ће подржати владу. За те исте изборе Љуба Дквидовић je изјавио да je „вршен на људе најтежи притисак без икаквог обзира на закон и устав“, и да су тй „избори срамота за нашу државу“. Како се тада сматрало, међу припадницима опозиције и међу послам ницима Демократске странке, да je монархија „стуб реакције“, и да су под гьеним окршьем владе вршиле злоупотребе кршећи свакодневно уставне принципе, то су се из гьихових редова често нули захтеви, и у скупштини и преко штампе, да треба увести „парламентарну монархију енглеског типа... засновану и изражену у народној суверености“. Међутим, што се тиче самоуправног система, он je заснован на принципима који нису били далеко од оних на којима je, у то време, био заснован и самоуправни систем у Енглеској. Јер, како je истакао један од познатих тумана енглеског парламентаризма, његовим „копијама je цео свет прекривен од Норвешке до Новог Зеланда...“ (Sidni Lo.) Наиме, Видовдански устав од 1921 године био je, највећим делом, заснован на Уставу Краљевине Србије од 1903. A овај устав, многим својим одредбама, као и одредбама о локалној самоуправи, ослањао се на западно-европску уставност, која je, заиста, представљала, почетком XX века у много чему копију енглеске уставности и енглеског парламентаризма. Енглеско државно уређење почев од парламентаризма до самоуправног система идеализирано je све до даналпьег дана готово у свим земљама. Међутим, ако се ради о буржоаској демократизацией друштва и државе енглески систем je заиста, у том смислу, отишао најдаље. Он представл>а пун облик „народног суверенитета“, израженог у парламентаризму као његовој основној политичкој форми, и у самоуправном систему исто тако. Од оном момента найме, кад грађанство отпочшье одлучну борбу против феудализма (овде се мисли у првом реду на западно-европске землье), оно у ту борбу ступа с цшьем потискиватьа племства и апсолутне монархи je са власти, пошто ови, својим наследним привилегијама и феудалним друштвено-економским односима представљају главне сметње развоју капитализма и грађанског друштва. Да би остварило постављене циљеве грађанство у тој борби истине паролу замене суверенитета владара „народним суверенитетом“, односно „владавином народа“. Разуме се, са победой над племством и са потискивањем апсолутизма владара „народни суверенитет“ се остварује као суверенитет буржоаске класе, допуњен и поставком о „једнакости свих грађана пред законом“. Међутим, пошто са овом победой не добијају сви подједнаке положаје у државној управи од којих врло много зависи и н>ихов просперитет унутар владајуће буржоазије јавља се опозиција, која je принуђена, да би имала успеха у борби за власт да истине захтеве за проширивањем тога суверенитета од његове полазне основе. Такс, политичко-правна катего-