Анали Правног факултета у Београду

34

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

док: или претходно право не буде остварено или док не стигне, увек иначе спора, санкција према обавезном органу државе или друштва. (Види ниже под 3). У социјалнОм праву, узетом у целини, срећемо једну значајну појаву карактеристичну за цело социјалистичко право наше земље у овој области у велико’] мери одумиру функције и надлежности државе и гьених органа. Тако: —у нормативно] делатности све више добијају надлежност друштвени органи управл>ан>а социјалним осигуравьем; у административно] делатности служба социјалног осигурања предата je у надлежност заједницама социјалног осигурања као друштвеним органима управљања. Затим се може рећи да одумире и право: у регулисашу правних односа социјалне заштите (социјапноправних односа) уопште нема санкције према физичком лицу као страни у односу, а као што je познато, санкција представлю битан елемент права; већ смо истакли да je и према јавном органу као субјекту правног односа социјалног права санкција нецелисходна, нефункционална jep се вьоме не постиже сврха и задатак социјалног права друштвена брита о човеку; уместо санкције долази до престанка једног социјалноправног односа и до стварања друтог социјалноправног односа, наравно под законом одређеним условима; у социјалном праву физичка лица која су неспособна за рад нису обавезна да јавном органу врате оно што приме савесно или што приме савесно више на име социјалне престације од јавног органа социјалне политике. То се сматра као природна (економска) облигација (обавеза) друштва према оваквим лицима, ако je социјална престација извршена без правног основа или je правни основ отпао. 3. Друштвена својина на средствима за производњу и условима рада представља основну установу (друштвену и правну) социјалистичког друштва. Приватна својина/ на средствима за производњу и условима рада представлю основну установу (друштвену и правну) буржоаског друштва. Отуда и права у оба система одражавају и изражавају сваки своју, у основи друштвено-економску базу, што значи своје продукционе односе, а то опет значи своје својинске односе или односе присвајања. Оно што приватна својина на средствима за производњу у буржоаском систему значи за обезбеђење услова за живот и напредовање у животу њених титулара и чланова њихових породица, то друштвена својина значи данас за обезбеђевање услова за живот и напредовање у животу наших радних људи. Но пошто радни људи, као појединци, не могу непосредно да у правно регулисаном облику остварују своју друштвену својину, то они имају право на рад 1 као правни израз (правом регулисан облик) индивидуалног остваривааа друштвене својине као право изведено из друштвене својине на средствима за производњу. Према томе право на рад представља такво субјективно право које своме титулару да je овлашћење да у законом одређеној мери, обиму и начину употребљава, искоришћава и располаже средствима за производњу и другим добрима у друштвеној својини, зависно од његових природних способности. Оно je двојник права корншћења.