Анали Правног факултета у Београду

40

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

већ обрађено, и то y познатој и исцрпној студији Таубеншлага (Taubenschlag) о римском приватном праву у доба Диоклецијана (1), није без интереса да се оно размотри и нешто детаљније, а нарочито да се при томе провери да ли би се и овде могла уочити Диоклецијанова тежња да сачува принципе класичног права, да их наметне судској пракси у провинцијама, те да и на taj начин допринесе унификацији права у римској империји. С обзиром да у доба Диоклецијана римско право још није познавало застарелост као општи принцип, usucapio и longi temporis praescriptio су у то време две основне институције у којима je фактор времена битан елемент. Оне су нашле одговарајуће место и у Диоклецијановом законодавству, с том разликоы што се узукапијом бави релативно мали број конституција, свега 12, док je прескрипцији longi temporis посвећено скоро шест дута више конституција. Објашњење за ову несразмеру би можда требало тражити и у старости и степену изграђености ових установа у Диоклецијаново доба. Институција старог римског права, позната још у Закону XII таблица, узукапија je у класичном праву добила свој завршни облик и поставлена je на принципе на којима почива, по угледу на њу, и одржај у савременим правима: поред протека времена, за стицање својине на овај начин потребно je још да прибавилац има iustus titulus и Ъопа fides r тј. закониту и савесну државину данашньег права. Диоклецијан није имао шта да дода решењима класичног права, нити je било потребно ма шта мењати, те je отуда број шегових рескрипата о узукапији мали. Напротив, longi temporis praescriptio била je релативно нова установа, настала крајем II века (2) дакле непуних 100 година пре Диоклецијана у законодавству ; императора, и примењивана у почетку само за земљишта у провинцијама ко ja micy могла бити предмет узукапије (3). То je у почетку само приговор којим посесор може да одбије виндикациону тужбу, позивајући се на протек времена и на iustum initium државине. У доба Диоклецијана, као и пре и још дуто после њега, правила која регулишу ову установу мењају се, принципи још нису довољно устаљени, a схватаньа грчког права о застарелости непрестано се сукобљавају са тежњама да се ова установа приближи узукапији. Ово je вероватно био један од разлога што je Диоклецијан посветио толики број својих конституција питањима у вези ca прескрипцијом longi temporis (у даљем тексту Zip). Код узукапије Диоклецијан ce највише задржава на питагьу које ствари не могу бити предмет узукапије и у неколико махова понавља да узукапија није могућа на украдено) ствари. Тако у једном рескрипту, упућеном неком Валерију поводом продаје украдених mancipia, указује на опште правило да купац украдене ствари propter cohaerens vitium не може на њима стећи својину пре него што буду враћене у државину правог власника (4). У другим рескриптима решава да се узукапијом не може

(1) R. Taubenschlag: Das römische Privatrecht zur Zeit Diokletians, Cracovle, 1923, S. 172—173.

(2) Као што je познато, нај стари извор датира из 199 године Bruns-Gradenwitz: Fontes iuris Romani antiqui I, Nr. 87 и BGU, Nr. 267. (3) Уп. J. Partsch; Die Longi temporis praescriptio im klassischen römischen Rechte, Leipzig, 1906, S. 105 —145.

(4) ~[...] atbducta mancipia furto vel plagio venumdata [...] nec ab emptore propter cohaerens. vitium, antequam ad dominum possessio revertatur, usucapi possunt [. . C, 6,2, 10.